Поштоване колеге, цењени пи-арови и још цењенији власници-свега-и-свачега-чему-треба-промоција-у- медијима…
Ово саопштење резултат је свакодневног психофизичког малтретирања које новинари и уредници трпе због ваших немуштих и полуписмених саопштења и пи-ар текстова.
Наиме, често је из њих потпуно немогуће сазнати о чему је реч, а камоли одвојити битно од небитног. Правописне и стилске грешке су обавезни детаљ, а композиција текстова не би зарадила ни тројку у петом основне.
Таква ситуација нам, нажалост, онемогућава да нашим читаоцима пренесемо правовремене и прецизне информације. Притом, новинари и уредници губе драгоцено време у тумачењу ваших папазјанија, те због тога опремање и пласман таквих текстова често нису изведени на одговарајући, а камоли на најбољи могући начин.
Због тога најлепше молимо већ поменуте власнике-свега-и-свачега-чему-треба-промоција-у-медијима да размотре своју кадровску политику када је реч о запосленима у ресорима односа са јавношћу. Такође, колегијално преклињемо пи-арове и ауторе саопштења да се подсете неких лекција из српског језика, макар из основне школе. Не очекујемо хемингвејевску прецизност или експресивност Црњанског. Довољно ће бити да буде испоштовано новинарско правило о одговорима на пет основних питања: ко, шта, где, када и зашто. Може и како, али не мора.
Верујемо да би ова промена допринела обостраном интересу. Унапред вам захваљујемо и надамо се будућој још успешнијој сарадњи. Истовремено се извињавамо малобројним колегама који свој посао раде на врхунском професионалном нивоу.
Тачно. Пукао ми је филм. Потпуно.
(Незнатно другачију верзију ове колумне написао сам пре готово три године. И… погодите шта… Ништа се није променило)
И зато предлажем посебан круг пакла за…
Све оне који име личности/бенда/манифестације/установе… напишу на три различита начина у три реченице.
Све оне који не могу да се договоре са собом о датуму када је нешто одржано или треба да се одржи.
Све оне чији су текстови написани више на енглеском него на српском језику.
Све оне којима се кључна информација налази у последњим редовима текста.
Све оне који мисле да су заслужили Нобелову награду за књижевност, само су у Стокхолму изгубили њихов број телефона.
Све оне који више од два пута у тексту употребе суперлатив.
Све оне који епитетима додају “пре” (префантастични, прегенијални, пренајлепши, препоносни…).
Све оне који мисле да су презимена еволуцијски вишак.
Све оне који желе да најаве неки догађај, а не пошаљу ниједну фотографију.
Све оне који не наводе имена аутора фотографија.
Све оне који не наводе имена људи на фотографијама.
Све оне који не знају да на портал не треба слати фотографије од 20Мб.
Све оне који не знају да су фотографије од 10 Кб неупотребљиве.
Све оне који не знају шта су килобајти и мегабајти.
Све оне који пишу називе дана и месеца у години великим словом.
Све оне који не знају да на рачунарској тастатури могу да се откуцају ш, ђ, ч, ћ, ж…
Све оне који мисле да вест коју пошаљу може да се нађе на порталу у року од 30 секунди.
Све оне који маил завршавају са “молимо вас да нас обавестите када објавите наш текст”.
