Пише: Ивана Скендеровић
У светлу актуелних догађаја, избора власти, оних који ће нас предводити у бољу будућност и тиме сличних израза, нисам могла а да се не запитам о изборима које чинимо за себе и за своје унапређење. Када се ради о политици, неки тамо политичари и неки тамо њихови стручњаци за маркетинг треба да нас убеде да гласамо за ове или оне. Али, када говоримо о образовању, ко треба да нас убеди да изаберемо добро за себе?
Када се ради о политици, тендентица је у нас Срба да све знамо о томе, да се тиме бавимо и да се у то разумемо. А када се ради о бирању образовања себе и других, све се своди на „нас залуђенике“. Зар не би требало да је обрануто? Залуђеници су политичари, сви ми остали бринемо о себи и сопственом напретку. Јесте ли били у прилици да чујете како неко греши док говори, исправите га, без злобе и надмености, исправите га зато што знате како је тачно и зато што желите да и он зна, а добијете мрштење и одговор: „Ама, добро, пусти ме с правилима, с граматиком, од тога се не живи!“ Истина, не живи се! А требало би!
Истина је и да ми сами бирамо да ли ћемо бити (не)писмени. И не говорим сада о школовању. Оно, нажалост, зависи и од новца и од животних прилика, али образовање… У доба када је све надохват руке на интернету, када је све ту на један покрет мишем, не би требало да нам је тешко да проверимо ко је написао „Чича Гориоа“ када чујемо да се о тој књизи говори. Не би требало да нас мрзи да потражимо који је главни град Азербејџана када чујемо да се помиње у некој емисији.
На крају крајева, у основној школи се учи употреба падежа. Па како онда једна особа, образована, може да каже: „Задовољна сам с тим радом!“ Па ако ви још седам пута кажете: „Заиста, задовољна си тим радом“, не бисте ли јој суптилно указали на правилан облик, али безуспешно; можемо закључити да образовање заиста јесте ствар избора. Ради се једноставно о питању да ли желимо да радимо на сопственом усавршавању или не. Није битно којим се послом бавимо и које смо школе завршили и да ли смо… Гледала сам давно прилог на телевизији о једном човеку да села, пољопривреднику, који је причитао све књиге из локалне библиотеке, тако да више нису имали коју књигу да му издају. Он је свој избор направио!
Наш избор не зависи само од нас, и ја то знам. Живимо међу људима и, што је у овом случају још битније, међу институцијама. Знам такође да нам систем образовања не пружа све што би требало и како би требало. Знам и да се први дечји сусрет са школом не завршава увек уз одушевљење и јесте то кривица просветних радника! Ипак, одговорност је подељена. Ми можемо, и морамо, да узмемо колико можемо из онога што нам се нуди.
Поражавајуће је чути и видети неинтересовање за образовање. Срамно је чути од средњошколаца да им школа ни за шта не треба. Од кога су то чули? Ужасавајуће је гледати како студенти немају стрпљења за студије.
Нека ово буде пролеће избора! Али, ових правих! Ових који нас чине бољима! Бирајмо да се образујемо, да се усавршавамо, да будемо бољи себи.