Када ми се екранизација књиге коју волим не допадне, у глави ми се неизбежено јављају сцене из многобројних телевизијских програма који проналазе и откривају музичке таленте – тачније, тада се увек сетим како је неко песму која ми је драга интерпретирао лоше, погрешним тоналитетом или без икаквог дара за певање. Направити добар филм који се базира на успешној, критички већ признатој књизи тежак је и незахвалан посао. Трансформација књижевности у покретне слике се, ако се ослонимо на статистику и погледамо филмску историју, често не завршава успешно. Преточити један вид уметности у други, задржавајући срж и не лутајући много од извора, бити оригиналан и креативан, а ходати по већ утврђеној стази, признаћете, чак и на папиру не изгледа као наиван задатак. Ако при томе додамо и критику, како филмску тако и књижевну, која је већ унапред спремна на осуду и ситничарење, не можемо да се не запитамо зашто се, ипак, продуцентске куће и филмске екипе одлучују на тако нешто. Мислим да одговор на то лежи у самим књигама – њихова моћ је велика, а ликови, догађаји и описи, када су представљени на интересантан начин, маме да се о њима говори, чине да књига траје кроз време, и тако, понекад, заврши и на филмском платну. Међутим, да није све тако црно доказују многобројни квалитетни филмови базирани на књигама који су, одлично приказујући оно што је писац замислио, додали свему и нову, до тада скривену димензију.
С Читачем сам се, у обе његове форме, сусрео са закашњењем – када се роман појавио, средином деведесетих, био сам исувише млад за такво штиво; док је филм пре неколико година пунио биоскопске сале и бивао крунисам Оскаром, ја сам тек тада уживао у његовој писаној варијанти. Роман сам одмах заволео, али се у мени никада није јавила жеља да одгледам истоимени филм. Тако је било све док се, за потребе овог текста, нисам одлучио још једном отиснути на пут љубави, патње, кривице, казне и праштања којима књига одише, и сада, коначно, упознати и с филмом.
Срж романа Бернхарда Шлинка захвата време послератне Немачке. Михаел Берг, петнаестогодишњи школарац, заљубљује се у доста старију жену, Хану Шмиц, трамвајску кондуктерку. Њихова веза, испуњена еротиком и набојем, убрзо прераста у велику љубав, али у љубав коју ни једно од њих двоје не уме да изрази и задржи – Михаел због младости и неискуства, Хана због отуђености и прикривања своје праве личности. Када га изненада напусти, не остављајући за собом никакве трагове, протагониста романа то тешко подноси. Њихов поновни сусрет, неколико година касније, заувек ће променити ток Михаелвог живота. Он, сада као студент права и учесник семинара на суђењу женама које су радиле као чувари у конц-логорима, Хану сусреће са друге стране закона, правде и морала – она се налази на оптуженичкој клупи…
Две теме се издвајају и доминирају читавим делом, преплићу се међусобно и граде односе између ликова – с једне стране то је несвакидашња љубавна прича, а са друге је казивање о Холокаусту. Ово, дакле, јесте роман који говори о страдању недужних од стране нацистичке Немачке, али није само још један у низу романа који обрађује ту тему. Читач то ради на специфичан начин – он се бави питањем општег морала, колективне кривице и одговорности, али не преко окривљених, путем злочинаца, већ кроз погледе и поступке нације која седи наспрам оптуженичке клупе. Роман се, дакле, обраћа генерацијама које долазе, које нису учествовале у злочину, али које су присутне да о њему суде. Немачка младост, оличена у виду Мајкла Берга, мора наћи одговоре на питања како живети с осећајем опште кривице, како посматрати људе који су посредно или непосредно учествовали у Холокаусту, и најважније, може ли се у таквој ситуацији и таквим људима уопште опростити. Може ли Михаел волети Хану, иако зна да је била део злочина? Шлинк пита, али не одговара. Ни сам јунак романа не може се избортии с питањем да ли је морално опростити, и на читаоцу је да закључи може ли љубав савладати најтежу препреку – сопствену савест.
Редитељ Стивен Далдри добро обрађује обе горепоменуте теме, стављајући акценат на љубавну причу. Кључне моменте које одабира за екранизацију добро илуструју Михаелову несигурну личност, Ханин страх и неодлучност. Одлична глума успева гледоца уверити у јачину њихове љубави; снажно приказује драму суђења и Михаелову унутрашњу борбу. Јасни Шлинкови описи верно су пренесени на филмско платно, те је атмосфера 50-их година прошлог века снажна, али истовремено ненаметљива, па гледаоца лако увлачи у прошла времена.
Филм рађен по књизи не би смео да потисне дело и да му у домену уметности преузме трон. Оно што он не може приказати сликом, роман може учинити у само неколико реченица. Филм, такође, не може сасвим јасно указати на неко осећање које, на пример, може доминирати целим делом, које је саткано између редова. Када би то умео, граница између књиге и филма, екрана и хартије – била би сломљена, а то никако не било добро. Та граница мора постојати, јер обе уметности, колико год се прожимале и утицале једна на другу, морају остати у својим доменима. Тако филм Читач не може сасвим јасно приказати колико је велики утицај Хана имала на Михелов живот, јер тако нешто читалац схвата тек пошто с романом заврши, када о делу као целини размишља.
На крају остаје очекивано питање – да ли Читачу треба приступити путем филма, преко књиге или на оба начина? Колико год трагао за одговором, схватам да њега нема. Нема га јер је осећај који нас привлачи или одбија од уметности крајње субјективан. Неко ће уживати у књизи, неко у филму, неко у обома, а неко ни у једном. Ипак, оно што могу закључити јесте да Читача не би требало пропустити, у ма којој форми. Прича коју носи је вишеслојна, питања која поставља су комплексна и од свеопштег значаја. Роману без двоумљења дајем предност, не зато што је филм израстао из њега, већ због чињенице која краси књижевност као целину – једино нас она може потпуно увести у свет маште, где су ликови и догађаји, за све описани на исти начин, ипак свакоме од нас другачије видљиви.
Упловите у ово дело и запитајте се колика је снага ваше љубави, можете ли опростити неопростиво. Свеједно је хоћете ли Читача одгледати или прочитати – битно је разумети га.
