А мора ли цела да се прочита?

0
Фото: Лимундо

Пише: Ивана Скендеровић

Лектира! Мора ли да се причита цела лектира? Мора ли уопште? Мале су шансе да ће служити у стварном животу, а односе „толико“ времена. За то време би неко дете могло да се социјализује са својим виртуелним пријатељима на Фејсбуку. Ценим да посебно морамо обратити пажњу на почетнике у овом нашем све простијем образовном процесу. Немојмо навикавати децу да читају од малих ногу. Ако већ морају да вежбају слова, дајте им препричане лектире, па нека то мало прелистају. Јер у овом свету где се цене новчана постигнућа и све се вреднује бројем запослених које имате на свом платном списку, неће „Робинсон Крусо“ много помоћи.

Могла бих овако написати страница и страница, пуних ироније и, нажалост, горчине, али то никоме није добро донело. Зато ћу вам само рећи шта је то што ме је толико узнемирило. Једна од ударних тема на „Дневнику“ пре неколико дана (најзад битна тема да буде и ударна!) била је: „Препричане лектире по књижарама“. Дакле, ако сматрате да ваше дете, ваш сестрић, млађи брат не треба да се муче и знојем натапају странице тих преобимних лектирa (од чак седамдесетак страна!), ви одете у књижару и купите препричаног „Робинсона Крусоа“ или оно што вам треба. Више није то само атракција интернета, не. Сада се оне штампају и продају.

Објасните ви сада мени како је једна менаџерка издавачке куће (или њен надређени, свеједно) квалификована да одлучује шта је деци у првом или другом разреду тешко, јер ја сам је слушала како објашњава: „Некада су лектире нејасне и претешке и просто збуњујуће, па смо им понудили лакшу и забавнију верзију!“ Па шта ако су тешке и нејасне? Па шта ако збуњују? Та „изгубљена“ деца ће отићи у школу, на час српског језика, и наставник или учитељ ће их увести правим путем у свет дела, објаснити и отворити видике, па ће та иста деца изаћи са часа обогаћена духовно и знањем.

А питање је одакле уопште идеја да су лектире тешке и неразумљиве. Зато што мора да се мало размисли о њима? Да ли ми то желимо да сузбијемо сваки когнитивни процес деце која имају потенцијала да постану нешто изузетно? Да им пружимо све говото, препричано, да их учимо да прихватају ону верзију која им је понуђена, да не размишљају, да не преиспитују, да се не питају? Зар тако да их спремамо за све што их чека?

И док се књижаре пуне препричаним верзијама дела светске књижевности и систематски се сузбија здрав разум, а размишљање не само да се не подстиче већ се полако сврстава у категорију непожељног, ми треба да ћутимо и прихватамо све то уз ону добру стару „таква су времена дошла“?

Променимо времена!

Теше ме речи професора који је говорио у том истом дневнику и који је осудио ову неприлику (не знам како бих је другачије назвала) и скренуо пажњу да би Министарство просвете морало да реагује. Хоће ли? Пошто се не можемо уздати у то… Учитељи и наставници, драги професори, нека лектира не буде страхота, већ загонетка коју треба одгонетнути, нека књижевни ликови буду пријатељи младих и способних умова. Родитељи, не дајте да вам деца иду пречицом. Прави пут је можда тежи, али неће повредити.  

Коментари

коментара