Сећам се као да је јуче било, а има томе заправо већ више од десет година, како сам прве озбиљне кораке у свет књижевности направио захваљујући сестри и романима које је читала. Када није била ту да ми својом причом заголица машту о неком делу, сâм сам прилазио њеном радном столу и у мноштву „кула“, сачињених од књига, бирао шта ћу читати. Те грађевине сазидане од романа стално су биле подложне променама – књиге су долазиле и одлазиле, дебеле су смењивале танке, шарене су уступале место једнобојним и обратно. Ипак, било је ту доста породичних књига, које су се ретко премештале и на неки начин чиниле темељ тих скупина. „Оркански висови“ био је један од таквих наслова. Увек при дну, увек затрпан, и мени некако увек одбојан. Из личних, сасвим глупих убеђења тај роман никада нисам узимао, одн. никада се у мени није пробудила жеља да га читам. При самој помисли на назив дела у глави ми се стварала слика некакве ледине, страшне и високе, где непрестано шиба ветар и отежава пролаз кроз тмуран непријатан предео. Смешно, али тај призор ме ни до дан-данас није напустио. Ако при томе додам досадну срцепарајућу љубавну причу – а увек сам мислио да је то једино о чему роман говори – изгледи да се ова књига и ја спријатељимо свели су се на минимум.
Да ствари не остану на томе побринуо се здрав разум, који каже да делу не смемо судити на основу корица, наслова, имена аутора и туђих прича, већ искључиво по његовој садржини. Знао сам да су сва моја убеђења и предрасуде неосновани и да немам права на било какво мишљење и закључке све док ми кроз руке не прође свака страница књиге. Сваки оптуженик невин је док се не докаже супротно, а свака књига пут је у непознато и никада не можете знати хоће ли путовање бити добро или лоше. Какво ће оно заправо бити сазнаћете једино ако се отиснете на пут…
„Оркански висови“ једино је објављено дело енглеске списатељице Емили Бронте, настало средином 19. века. Прво објављивање романа наишло је на лош пријем читалаца, првенствено због своје несвакидашње приче и због контрoверзних тема којима се бави. Тек после другог издања, за које је предговор написала њена сестра Шарлота Бронте (најпознатија по роману „Џејн Ејр“), дело постаје популарно и прихваћено од широког круга јавности. Данас ово дело важи за незаобилазну станицу свакога ко жели да се сусретне с класицима енглеске књижевности.
Цео роман представљен је у виду приче и сећања која госпођа Нели Дин износи Локвуду, младом богаташу који се интересује за историју породице на чијем је поседу изнајмио кућу. Тако добијамо сагу о две јоркширске фамилије, чије ће се судбине испреплетати и променити због једне велике али необуздане и погубне љубави. Охолост и ненормално стање у породичној кући Оркански висови, које Локвуд затиче при свом доласку, заправо су последица свих догађаја који ће му тек бити исприповедани. Нели се причом враћа у прошлост – како своју, тако и породице Ерншо, за коју је од малих ногу радила – и као живи сведок открива тајне и проблеме које крију зидови Орканских висова. Када се глава породице, господин Ерншо, једног дана с пута из Ливерпула врати са сирочетом, напуштеним циганчетом, које ће назвати Хитклиф, и пружити му дом и љубав какву уживају његова деца Кети и Хиндли, ствари ће се заувек променити…
Оно што ће у почетку бити само обична дечја љубомора и презир Хиндлија према новопридошлом члану породице Хитклифу, с једне, и дружељубивост и наклоност Кети према њему с друге стране, биће темељ за све даље односе који се буду развијали. Презир, љубав, освета и љубомора остаће до краја главна тема романа и сви ликови непрестано ће се вртети у том зачараном кругу. Структуру романа чини игра осећања, која непрестано лелујају на граници између љубави и мржње и којa се до краја романа не развијају ни у једно ни у друго. На читаоцу је остављено да љубав између Кети и Хитклифа доживи на сопствени начин – неко ће у тој вези видети патњу, тешкоћу али оправдану страст и љубав, док ће је други осудити и у њој пронаћи само неморал и опсесију. Ни у стварању ликова Емили Бронте читаоцу не олакшава ствар – непрестано ћете се питати има ли у целокупном делу праведних моралних личности јер ће сви јунаци због својих поступака у неком тренутку бити вредни презира. Роман је права психолошка „посластица“ и ауторка је, вадећи најбоље и најгоре из својих ликова, верно дочарала борбу добра и зла која се у сваком човеку одвија.
Врло важно место у роману заузимају мотив освете и питање социјалне разлике. Они су заправо у непосредној вези, јер исконски мотив освете у роману потиче од неприхватања због другачијег друштвеног статуса. Освета овде превазилази своје границе нормале јер њен извршилац не жели да казни само оне за које мисли да су кривци, већ и генерацију која иза њих остаје. Може ли нова љубав то да спречи? Може ли освета донети срећу или је за право благостање ипак потребно опростити, можда чак и неопростиво?
„Оркански висови“ су много више од љубавне приче. Они су много више од обичне књиге. У мом случају требало је да прође десет година не бих ли то схватио. Али за добру књигу никад није касно. Најбољи сведок тога је податак да је од првог објављивања овог романа прошло невероватних 150 година! Теме које се овде обрађују гарантују да ће и за још толико времена ово бити актуелна прича. Ако до сада то нисте учинили, крените на пут ка „Орканским висовима“. И немојте се чудити ако вам се стаза учини познатом. Сви смо ми барем једном ходали том линијом љубави, мржње, среће, опсесије и лудила…
