Књиге о којима се прича – сигуран сам да сте чули за њих. Да, то су она дела која испрва не памтите по аутору или називу већ по ономе што вам је неко о њима рекао. То су они романи који убрзо по објављивању добију култни статус, па им никаква реклама није потребна да би опстали. Њих покреће и одржава прича – она се провлачи кроз људе лако и брзо као ватра кроз сасушену земљу, али остаје да међу њима кружи све док је с трона не смени нека друга књига са својом новом и интересантном причом. Гласине које су о овом роману долазиле до мене биле су исувише велике и занимљиве да бих се на њих тек тако оглушио. Када би вам неко рекао да је писац дугоочекивани нови Андрић, да је роман невероватан спој митова и стварности, да се лако чита али да је врло слојевит и да пре свега говори о нама, народима с подручја Балкана, верујем да бисте, као и ја, уместо да гласине пренесете даље застали да их проверите, испитате и разоткријете. „Тигрова жена“ је, дакле, роман о којем се свуда говори, чија се прича надалеко чује. Да ли је он заиста достојан тога?
Радња овог романа смештена је на подручје Балкана, али није везана за само један одређени период. Прошлост и садашњост непрестано се смењују и допуњују не би ли се добила једна велика и занимљива прича. Ту причу доноси нам Наталија, млада докторка која на почетку романа одлази у мало приморско место на службени пут. На том путу сустиже је вест о смрти њеног деде, једине особе с којом је целог живота била блиска. Када сазнаје да јој је деда преминуо у месту недалеко од оног у које је она требало стићи, Наталија полако покушава да открије кога је и зашто њен деда тражио. И док њена потрага траје, ми се упознајемо с митовима, веровањима и животима наших предака, слушамо причу о бесмртном човеку и неустрашивој тигровој жени…
Првенац Тее Обрехт, америчке младе списатељице нашег порекла (право име гласи Теа Барјактаревић), никако не изгледа као роман писца новајлије. Он сам, засигурно, може бити камен темељац њеног стваралаштва. Њен стил, запажање и умеће у приповедању одишу сигурношћу и јасноћом коју данас не срећемо тако често код младих стваралаца. Језик којим се Теа користи врло је богат, а роман је тако обликован да догађаји једноставно клизе и непрестано вас вуку да га читате.
Осим што знамо да су сва збивања романа лоцирана на Балкану, ауторка нам по питању топонимије не открива много других ствари. Она се одлучује да сви остали називи буду промењени или скривени. Иако се лако може закључити да је Град заправо Београд или да је Саробор ништа друго него Сарајево, ово неименовање локација својим правим именима има сврху – догађаји који су се у овим местима десили могли су се заправо десити свуда, и то не само код нас већ и било где у свету. Такође, иако је врло лако закључити које је националне припадности сваки од ликова, нигде у роману нећете видети да се то конкретно назначава. Теа тиме вешто подсећа на једну од „константи“ овог нашег поднебља, која каже да смо сви ми део једне заједничке, тешке и болне историје.
Сви ликови у делу представљени су богатим описима и одликују се јаким карактерним особинама. Њихове животне судбине дочаране су врло стварно, и често ћете ухватити себе како заиста проживљавате исто што и они. Ако је Теа Обрехт заслужила да је у било ком сегменту пореде са великим Андрићем, онда је то несумњиво изражено овде. Митске и нестварне приче фантсатично су оживљене и искомбиноване са стварним светом.
„Тигрова жена“ је прелепа прича која нам открива где из стварности прелазимо у машту, зашто смо некада спремни љубав мењати за мржњу и показује нам колико нас вера може далеко одвести. Као таква, ова књига заслужује да буде актуелна и читана не само сада већ и у временима која долазе. И заслужује да прича о њој међу људима кружи још дуго – довољно дуго да је никада не заборавимо.
