„Циљ није на крају, него на средини стазе.“
Роман-клепсидра Милорада Павића Унутрашња страна ветра представља пример вешто осмишљеног и функционално онеобиченог принципа композиције једног романа. Познат по експериментисању и иновативности када је реч о композицији својих делâ, Павић је и у овом роману успео да усагласи композицију и садржај романа тако да се они међусобно у исто време откривају и скривају. Након романа-лексикона и романа-укрштених речи пред собом имамо роман-клепсидру, чији начин читања писац препушта нашем избору. Павић овим поступком мења улогу читаоца, поставивши је на виши ниво, ниво коаутора својих дела. Читалац бира да ли ће се прво упознати са женском или мушком страном књиге, односно да ли ће прво читати Херину или Леандрову причу.
Оно што је специфично за ове две приче је то што се оне не нижу, као што је очекивано, једна за другом. Напротив, као у огледалу – једна прича представља одраз оне друге и оно што је најудаљеније међу њима су управо њихови почеци. Блиским их, и у физичком и у значењском смислу, чине управо њихови завршеци, који се сурећу на средини књиге, растављени само једном плавом хартијом, плавом као вода која је некада давно растављала Херу и Леандра. Ето решења енигме одакле потиче занимљива одредница клепсидра која се приписује композицији овог романа – приче се сливају једна у другу попут сливања песка у пешчаном сату – клепсидри.
„Можда се може видети и својима кроз туђе очи.
Треба само пронаћи шта је то заједничко што их повезује.“
Роман Унутрашња страна ветра представља постмодерну интерпретацију античког мита о љубави између Хере и Леандра. Међутим, Павићев роман није љубавни роман у типичном смислу јер до правог додира међу главним јунацима не долази. О љубави Павић говори као о препрекама које се мере вековима и миљама. Леандер живи у 12, а Хера у 20. веку и њих двоје се физички никада нису срели. Оно што повезује ово двоје јунака управо је антички мит о несрећној љубави и могућност спајања два бића ван временских и просторних ограничења. А пошто једино душа не познаје такву врсту ограничења, ово је роман о спајању двеју душа.
Познато је да је Павић волео причу а андрогиним бићима. Пре овог романа исту идеју искористио је при писању Хазарског речника. Као што постоје мушки и женски примерак Хазарског речника, Унутрашња страна ветра у себи обједињује два принципа – мушки и женски, мушку и женску причу. Идеја о спајању два бића и две душе у смрти као вечном постојању, јер време тече кроз смрт и зауставља се у животу, окосница је овог романа. Зар је онда важно што се Хера и Леандер никада нису упознали, када су њихове душе, и још важније – њихове смрти, пронашле пут једна до друге и у потпуном мраку времена?
Осим мита, оно што јунаке овог романа спаја је смрт. Хера умире Леандровом смрћу и тако остварује реинкарнацију његове мушке душе, а Леандер узима њену смрт као своју. Тако Хера умире у прошлости, а Леандер у будућности. Као што у Хазарском речнику двоје људи могу заменити снове, овде могу заменити смрти. Смрт је, уосталом, за Павића само мала вежба смрти. Постојање наше андрогине половине остварује се спајањем, а то спајање превазилази границе физичког и могућег.
„Дакле, ипак је додир могућ!“
Павић своја дела укршта, преплиће и повезује, како мотивима и сликама, тако и ликовима који, чини се, имају засебан живот и понекад сврате у његове романе, посебни, препознатљиви и живи колико и нереални. Слична слојевитост приметна је и у роману Унутрашња страна ветра. Обилујући препознатљивим мотивима, ово дело се уклапа у Павићев романескни опус, како по стилу и осталим поетичким својствима, тако и по преузимању и дорађивању већ познатих павићевских елемената. И у овом делу лајтмотив је прича о души, а јављају се и препознатљиве приче о сновима, пророцима, релативности времена и простора. Користећи се деконструкцијом и померањем односа између већ постојећих наративних делова, уметањем различитих текстова, Павић ствара потпуно ново дело, које носи своја, сасвим нова, значења и идеје. На тај начин постиже јединствено истовремено остваривање континуитета и новине у својим делима.
Ако волите Павића, волећете и овај роман. Ако не волите Павића, Унутрашња страна ветра ће можда то променити. Павић нам допушта да будемо заједно с њим ствараоци његових романа. А то је највеће поверење и најлепша част коју један писац може указати својим читаоцима.
