Далеко од стварности – Маларме и Бранко Миљковић

Пише: Зорана Пејковић

Међу француским песницима чију је поезију најрадије читао и проучавао Бранко Миљковић у својим есејима најистакнутије место даје Стефану Малармеу. Овај песник, који је најпотпуније осликао тежње симболизма ка новом песничком језику и изразио тежњу ка чистој поезији, која би требало да открије апсолутну стварност, ослобођену од вулгарности, приземности и променљивости, извршио је најјачи утицај на Бранка Миљковића.

За Малармеа, стварност је околишна стварност, која се појављује и ишчезава – која одмах, пошто је била ту, нестаје; онда се у виду нове стварности, опет јавља – жељна да попуни празнину апстрактног смисла. Недостатак директних израза осећања и призора из живота у песми Бранка Миљковића води у сусрет Малармеу, у којој реч уклања предмет, језик укида присуство ствари и замењује их одсуством, али и Полу Валерију, који је мишљења да поетски свет није илузија живота и лажна стварност, већ „свет узајамних односа сличан свету звукова (…), а сазвучје односи превагу над узрочношћу”.[1]

У Малармеовој поезији мисао као да је одузета – све је окренуто једној општој пасивности која не ремети склад  некретања. Стварност као да не постоји – од ње се треба дистанцирати, или за њу ни не знати. Описивање реално постојећих ствари не пружа нам довољно велики заклон од стварности која је неподношљива. Оно што песнику треба јесте ОДСУСТВО, ПРАЗНИНА, САН – а то се добија ЗАБОРАВОМ:

                        `          Ал’ заборавом свет сам сачувао и чувам

                                   За сва времена од времена и праха.[2]

            Језик поезије која трага за остварењем наведених идеала треба да буде у потпуности лишен онога што је Валери назвао физичком страном језика. Речи треба да буду довољне саме себи, да поседују сопствену стварност, не би ли нам тако одвукле пажњу од оне „прве” стварности, од које се трудимо да побегнемо. Песма сама за себе живи јер нас је ослободила присуства ствари. „Оно што се мисли и каже узима се као нешто стварно, али стварно у својој одсутности, која је присутност бескрајно удаљена. Моћи се удаљити и притом остати веран ономе од чега се удаљило, значи моћи бити песник”[3]. Сваку песму треба заборавити да би постојала – тако је веровао песник, а то је уједно и био одговор на питање – коју би своју песму желео да заборави.[4]

У Другој посвети (уз један плакат Славољуба Богојевића) Миљковић каже: „Мислећи о њој ми смо је заборавили. Док смо се присећали ње, ми смо је изменили. Хоће ли је неко хтети тако измењену осим нас? Пустињо смела, отворена на моме челу, прими ту птицу. Тамо где се нисмо могли сетити ничега, остала је празнина која ће јој омогућити да одлети. Она је дивно дело заборава. Она је тако високо да моја душа не може да се сети.”[5]

Тражећи сан и заборав да прокрчи пут својој поезији, Бранко Миљковић ће, попут Валерија и Рембоа, који су у својој поезији следили Малармеа, трагати за Апсолутом. Први императив који се мора следити је – ЗА СТВАРНОСТ НЕ ЗНАТИ. Зато је поезија француских песника преплављена мотивима напуштања стварности; отуда мотив брода који се отиснуо на пучину не би ли се сјединио са морем и Сунцем, у којима је оличена вечност.

Пијани брод Рембоа целом својом композицијом припада симболистичкој области приказивања живота као путовања бродом. Заинтересованост за овакву врсту путовања јавља се и код Малармеа, на пример у песми Поветарац с мора, у Верленовој Мучнини, а пре свих њих – код Бодлера, у циклусу Путовања, и у песми Седам стараца. Песме о напуштању света у коме се живи и пловидби морем карактеристичне су за песника који стварност доживљава као неподношљиву и непријатељску. Реалан, историјски узрок који лежи у основи потребе за писањем оваквих песама антиципирао је још Бодлер, схватањем да се песник према непријатељском свету понаша одбрамбено. Присуство две међусобно противречне стварности – једне у којој јесмо и друге у којој нисмо – узроковало је потребу за напуштањем прве.

Да бисмо је заиста напустили, потребан је ЗАБОРАВ или САН. „На граници између кошмара и праве стварности”, пише Бранко Миљковић у есеју „Песничка соба”, налази се „опасна моћ слободе”, а песник види „ноћ у којој је геније заборављених игара наш анђео чувар”.[6] Нови свет, до којег се само на тај начин стиже, свет је вербалног раја, свет ЧИСТЕ ПОЕЗИЈЕ – где нема ничега сем празног простора који треба испунити РЕЧИМА. У складу са тиме, Бранко Миљковић каже „Постоји једно сужавање и ширење простора у нама и ван нас, а песник то осећа јасније од других (…) Поезија постаје тамо где престају осети. Песма почиње тамо где нема ничега, она не трпи ничије суседство”.[7]

Очигледност вара, обмањује; она се само привидно представља као нешто што је јасно и довршено, а у ствари је измишљена – резултат је много слојевитије и сложеније стварности. У једном свету влада очигледност, која је недовољна и лажна, у другом је поезија; зато већина песама са мотивом пловидбе бродом носи у себи сведочанство о неподношљивом положају у уметности (поезији) у другој половини XIX века.

            Да бисмо осетили, треба да се удаљимо – у томе лежи кључ оног Малармеовог: да је заиста са пријатељима тек када они оду, када постоји само удаљеност која је понекад нарушена њиховим стварним физичким присуством.[8] А највиша удаљеност је смрт – у смрти налазимо живот, одузимањем живота себи, у ствари, дајемо живот.

Песма Море пре него усним зато слика тренутак који претходи уласку у сан. Простори сна су празни простори, па је у њима све дозвољено. У питању је моменат када се прелази из једног у други свет:

                                   Свет нестаје полако. Загледани сви су

                                    у лажљиво време на зиду: о хајдмо!

                                   Границе у којима живимо нису

                                   Границе у којима умиремо…[9]

            Свет се мења сам у себи да би нови – другачији свет, заједно са својим творцем, био успостављен.

                                   Ноћас би вода саму себе хтела

                                   Да испије до дна и да отпочине.[10]

            Вода нестаје, свет се затвара у себе, остављајући за собом потпуну празнину. Опет долазимо до кључних ставки Миљковићеве поетике: ПРАЗНО, БРИСАЊЕ, САН, ЗАБОРАВ. Његова поезија се, лишавајући се сопственог садржаја и тежећи ка забораву да би се сећала, затвара у сопствене границе и, уместо спољног света, за свој предмет узима саму себе. Тек у тој празнини, лишеној материјалних стега, пеозија може да успостави саму себе и свој свет. Треба наслутити празан простор, пратећи траг предмета који управо ишчезава.

Коментари

коментара