Пише: Павле Ћосић
„Језичка култура је део опште културе и мора се стално неговати и унапређивати.“ Овако почиње додатак „Вечерњих новости“ под именом „Језичка култура“, а с надимком „Најчешће граматичко-правописне недоумице“. Звучи ли вам овај назив познато? Мене подсећа на „Речник језикчких недоумица“, а убрзо ћемо се уверити да ова сличност није нимало случајна.
О чему се заправо ради схватићемо кад окренемо задње корице овог додатка на којима се налази реклама „Приручник за основну школу“ под називом „Српски језик“, који потписују Радојко Гачевић и Милан Тасић. Зачудо, ово издање није једно од оних које „Новости“ издају у невероватним тиражима, него„ Београдске књиге“, али из импресума ћемо схватити логику. Овај додатак припемио је Милан Тасић, вероватно исти који потписује и „Приручник“.
Е сад, у чему је проблем? Вратимо се на „Речник језичких недоумица“ Ивана Клајна, чије је прво издање изашло за београдски БИГЗ још давне 1981. године. Од тада је ова изузетно популарна књига доживела толико издања да сигурно ни сaм професор Клајн нема евиденцију о томе, поготово зато што је изашло најмање педесетак пиратских издања, највише деведесетих година, у време потпуног хаоса. А добро продавана књига, у овом случају „Речник“, који данас има скоро свако домаћинство у Србији, a и шире, доноси и профит. Листајући „Додатак“, закључићемо да је то био уједно и једини циљ овог издања.
Наиме, овај додатак, који је изашао у суботу 3. новембра ове године, стигао је до слова Е и требало би ваљда у комплету са још 2-3 овакве књижице да представља речник који ће нам помоћи око недоумица на нивоу правописа и граматике. Међутим, супротно од императива који садржи прва реченица тог „Речника“, која је као нека врста изреке или пословице јер на њу наилазимо исто толико често као на „Пиши као што говориш“, што такође пише на насловници овог додатка, у овом случају не само да нема ништа од унапређивања него добијамо једно велико уназађивање. Добијамо лошу, скраћену, недорађену, необјашњену и необјашњиву копију Клајновог „Речника“ из 1981. Подсетићемо само да је од 1981. прошла 31 година, а језик је, што је такође врло честа крилатица, „жив организам који се стално мења“.
После дугих расправа, препирки, читавих есеја, научних истраживања до којих је дошло због растакања српскохрватског језика (а 1981. овај језик се још увек звао српскохрватски), после вредног рада наших филолога и лингвиста, као и мукотрпног заседања Одбора за стандардизацију српског језика, на чијем челу се исто налази академик Иван Клајн, напокон смо 2010. године добили савремен „Правопис српског језика“. О свему томе већ је било речи у колумни под називом О правопису укратко.
Све то не би било тако страшно да „Новости“ овим непромишљеним потезом, захваљујући свом великом тиражу, али и поверењу које уживају захваљујући дугој традицији, нису уназадиле српски језик за тридесет и кусур година. Због профита!
Да пређемо на сам додатак, а претпостављам да се иста упутства дају и у књизи која се рекламира на задњим корицама.
Ауто-пут је по овом додатку, у даљем тексту ЈК (од „Језичка култура“), погрешно. Исто тако је било и у Клајновом речнику, под објашњењем да су многе речи које садрже префикс ауто- (од аутомобил) могу писати заједно уколико су често у употреби. Ипак, због недоследности ове препоруке, од тога се с временом одустало јер је било немогуће повући границу између тога шта је довољно често, а шта недовољно често у употреби. Да ли онда и аутомеханичар спојено (ове речи иначе нема у ЈК) или не. А ауто-опрема? Е, овога има у ЈК, али с цртицом. По којој логици, није јасно, али бојимо се да аутори нису свесни разике између префикса ауто- у значењу само- („сам себи“, „сопствен“) од овога што долази од речи аутомобил. У првом значењу, као и још много сличних префикса преузетих из страних језика, увек се пише спојено с речју за коју се везује (аутопортрет, аутогол, аутокритика, аутоцензура, аутокефалност, па и аутономија и аутоматика).
Беснији по ЈК није правилно, мора бешњи као и по РЈН („Речник језичких недоумица“), али то у РЈН није експлицитно објашњено. Облик беснији свакако је неупоредиво распрострањенији и нема баш никаквог разлога да буде неправилан, мада се ово питање у ПСЈ-2010 не разматра.
До врага и до ђавола па ЈК и РЈН, али спојено, доврага и дођавола по ПСЈ-2010, без нарочитог објашњења, али прилично је јасно да су ове узречице добиле статус једне речи још одавно. (Истина, у ПСЈ-2010 овде постоји грешка. У самом тексту о спојеном и одвојеном писању речи, пише одвојено – до врага и до ђавола, а у речничком делу је спојено. Лако је претпоставити да је до грешке дошло у тексту, а не у Речнику јер и сам текст даје инструкције које се слажу с речничким делом).
До виђења по ЈК и РЈН, али довиђења (поздрав) по новом „Правопису”, али и по још одавно утемељеној традицији ранијих правописа.
Тако је до слова Е, а шта нас даље чека, није тешко погодити – одавно превазиђена правописна решења, а – бојимо се – и граматичка.
Осим овог уназађивања, ЈК има и својих предности, а то је забавни део. Одједном су се у овом, ионако до бесмисла суженом избору недоумица, нашли неки случајеви који никако не могу бити недоумице. Или можда могу? Уосталом, процените сами. По ЈК неко би могао да погреши и следеће ствари напише овако: адвокатицин, аеро-дром, Албанијац, албанијски, хаљкав (уместо аљкав), асма (уместо астма), баци (уместо баки), бешале (уместо без шале), београтски, Берлински Зид, бојинг (уместо марке „боинг“), боравиштни, брацки, буђзашто!
Стигли смо само до слова Б. Само у ово књижици од 15 страна има ових глупости напретек, заиста.
Наравоченије:
Као из прве реченице овог текста и „Језичког приручника“ Вечерњих новости – „Језичка култура је део опште културе и мора се стално неговати и унапређивати“, али само под условом да се тога и држимо.
