Пише: Јасмина Катински
Приметила сам да људи често греше у схватању појма писменост. Када се говори о писмености, оно што већини прво падне на памет је познавање правописнe нормe и њихова доследна примена. Не заборавимо, међутим, да се наша писменост огледа и у нашој способности да мисао изразимо јасно и сажето, огледа се у стилу наше реченице, у нашој образованости и начитаности. О нашој писмености говоре и поруке које шаљемо, писма и мејлови које пишемо, начин на који говоримо с пријатељима, послодавцима и колегама, али и са свим другим људима које срећемо и с којима комуницирамо. Било да се бавите природним или друштвеним наукама, у средњој школи или на факултету наћи ћете се у прилици да напишете истраживачки, семинарски или научни рад. Оно што, поред самог садржаја тог рада, говори о вашој образованости писменост је тог текста који пишете. Важан елемент при изради једног озбиљног рада је цитирање литературе, а ретко ко нас на време упути у правила која се том приликом морају поштовати. Због тога ће ова колумна бити посвећена правилима цитирања, по стандарду Матице српске.
Библиографска парентеза
Библиографска парентеза је уметнута скраћеница у тексту. Она упућује на потпуни библиографски податак о делу које се цитира, наведен на крају рада, у списку коришћене литературе. Парентеза се састоји из: отворене заграде, презименa аутора (малим верзалом), године објављивања рада који се цитира, ознаке странице с које је цитат преузет и затворене заграде. Презиме аутора наводи се у изворном облику и писму. На пример:
(ИВИЋ 1986: 128) |
||
за библиографску јединицу: |
ИВИЋ, Павле. Српски народ и његов језик. – 2. изд. Београд: Српска књижевна задруга, 1986. |
|
Ако цитирате више суседних страница истог рада, навешћете цифре које се односе на прву и последњу страницу која се цитира, а између њих ставља се црта. На пример:
(ИВИЋ 1986: 128–130) |
|
за библиографску јединицу: |
ИВИЋ, Павле. Српски народ и његов језик. – 2. изд. Београд: Српска књижевна задруга, 1986. |
Ако цитирате више несуседних страница истог рада, цифре, које се односе на бројеве страница у цитираном раду, одвајају се запетом. На пример:
(ИВИЋ 1986: 128, 130) |
|
за библиографску јединицу: |
ИВИЋ, Павле. Српски народ и његов језик. – 2. изд. Београд: Српска књижевна задруга, 1986.
|
Уколико је реч о страном аутору, презиме је изван парентезе пожељно транскрибовати на језик на коме је написан основни текст рада. Дакле, ако у самом раду наводите име аутора који се зове James J. Murphy, његово име ћете у тексту писати Џемс Џ. Марфи. Али у парентези презиме и назив дела треба навести према изворном облику и писму, па то треба да изгледа овако:
(MURPHY 1974: 95) |
||
за библиографску јединицу: |
MURPHY, James J. RhetoricintheMiddleAges: AHistoryofRhetoricalTheoryfrom Saint Augustine to the Renaissance. Berkeley: University of California Press, 1974. |
|
Када се у раду помиње више студија које је један аутор публиковао исте године, у текстуалној библиографској напомени потребно је одговарајућим азбучним словом прецизирати о којој се библиографској одредници из коначног списка литературе ради, на пример: (МURPHY 1974а: 12).
Уколико библиографски извор има више аутора, у уметнутој библиографској напомени наводе се презимена прва два аутора, док се презимена осталих аутора замењују скраћеницом и др.:
(ИВИЋ, КЛАЈН и др. 2007) |
||
за библиографску јединицу: |
ИВИЋ, Павле и Иван Клајн, Митар Пешикан, Бранислав Брборић. Српски језички приручник. 4. изд. Београд: Београдска књига, 2007.
|
|
Ако је из контекста јасно који је аутор цитиран или парафразиран (ако сте већ споменули његово име), у текстуалној библиографској напомени није потребно наводити презиме аутора, нпр.:
Према Марфијевом истраживању (1974: 207), први сачувани трактат из те области срочио је бенедиктинац Алберик из Монте Касина у другој половини 11. века.
Ако се у парентези упућује на радове двају или више аутора, податке о сваком следећем раду треба одвојити тачком и запетом, нпр. (БЕЛИЋ 1958; СТЕВАНОВИЋ 1968).
Често се догоди да неки цитат пронађемо у књизи другог аутора. Тада је дело из кога је цитат изворно наведен примарни извор, а дело у коме смо цитат пронашли назива се секундарни извор. Увек се препоручује да у том случају пронађемо примарни извор текста и наведемо га. Уколико нисмо у могућности да користимо примарни извор, преузећемо навод из секударног извора, а у парентези то наглашавамо тако што, уз податак о аутору секундарног извора, наводимо и реч: према.
„Усменост“ и „народност“ бугарштица Ненад Љубинковић доводи у везу са прилагођеношћу средини (према КИЛИБАРДА 1979: 7) …
Иако постоји много правила, принцип је, када га једном савладате, прилично једноставан. Правилно цитирање литературе спада у једну од бројних карактеристика стручног и ваљаног рада. Такође, желели ми то да признамо или не – много говори о нашој писмености. Много успешних и писмених радова вам желим!