Пише: Немања Глишић
Да ли сте се икада запитали могу ли две потпуно супротстављене стране удружити снаге не би ли дошле до заједничког циља? Да, наравно да могу. Историја нас је научила да нема те препреке која се не може савладати докле год су обе стране задовољене, да нема неспојивих супарника. Али шта бисте одговорили када бих том истом питању додао филозофску ноту и упитао вас могу ли две највеће силе, божанска и ђаволска, укрстити своје путеве и радити на истом задатку, с истим циљем? Верујем да је и Михаил Булгаков слично размишљао док је стварао своје највеће дело, које се данас сматра једним од најбољих романа 20. века – Мајстора и Маргариту. Када једно друштво застрани, када се његови појединци осиле и самопрогласе Богом – а управо је такво друштво Булгаковљевог романа – не преостаје ништа друго него да те две највише силе покушају ствари вратити у нормалу. А како све то изгледа када је ђаво лично диригент тих радњи, када из угла тамних и мрачних сила посматрамо решавање проблема, сазнаћете ако упловите у редове овог фантастичног, интересантног и контроверзног дела.
Булгаков је рад на делу започео 1928. године и на њему радио 12 година, све до своје смрти. Ипак, много је времена прошло док роман није угледао светлост дана (1966), али чак и тада једино је могао бити објављен у цензурисаној варијанти. Главни „кривац“ за то је режим у којем је писац живео и стварао – друштвени систем који је и сâм у роману осликао и сатирично приказао. Прво право комплетно руско издање штампано је тек 1973. године. Захваљујући универзалности тема којима се бави и њиховом незастаревању кроз време, роман није могао пасти у заборав и није га могао сломити, одн. сакрити нити један режим.
Радња романа смештена је у две временске равни – прва, „савремена“, одиграва се у Москви тридесетих година прошлог века, а друга прати догађаје у Јудеји, у време страдања Исуса Христа. Иако временски неспојива ова два места, попришта главних збивања у роману, имају доста тога заједничког– ђавола, који је био присутан и у једном и у другом времену, и тему страдања слободоумног човека који не прихвата наметнути режим. Мајстор не успева да објави своје дело због критике и исмевања, на којa наилази од стране књижевне елите (која се управља принципима стаљинистичког режима), баш као што ни Јешуа Ха-Ноцри (Исус) не наилази на разумевање и одобравање своје проповеди у време владавине прокуратора Понтија Пилата.
Три приче се издвајају, граде и повезују све остале радње у роману. То су долазак ђавола (Воланда) и његове свите у Москву, ради организовања и одржавања годишњег бала демона; затим приказ петог прокуратора Јудеје, Понтија Пилата, и његова унутрашња борба због пресуде над Ха-Ноцријем; и судбина неизмерне љубави између уништеног писца (Мајстора) и његове драге (Маргарите). Булгаков све три приче повезује генијално, константно смењујући добро и зло, љубав и мржњу, стварно и мистично.
Баш као што се само дело може тумачити на више начина и посматрати из више углова (социолошки, психолошки, а фантастични и љубавни мотиви су овде подједнако заступљени), тако не постоји ни универзални главни јунак. То свакако јесте Мајстор, али сваки од осталих ликова заслужује да радњу посматрате и из његовог угла, да дело доживите и на његов начин. Воланд, Понтије Пилат, Маргарита – сви су они протагонисти, и у сваком од њих читалац може пронаћи део себе.
Најинтересантнији моменти и ликови у роману заправо су и они „најопаснији“, који дело доводе у везу с многим контроверзама. Начин на који је приказан Воланд, нечиста сила, отвара многе полемике. Иако доноси са собом смрт, обману и пропаст, ђаво је са својом свитом (Коровјовом, Азазелом и Бехемотом – незаборавним мачком) приказан донекле пријатељски, правично и лако га је заволети. Целокупна демонска дружина константно уноси смех и разоноду у збивања у роману. Ђаво је овде приказан као неко ко је ту само да изврши свој задатак – зло чине људи сами, а он је само коначни извршилац и облик те нечастиве, али људским деловањем изазване радње.
Булгаковљев стил је интересантан и динамичан, а збивања у књизи вас константно вуку да наставите даље с читањем. Роман у роману, односно прича о Понтију Пилату и Јешуи, увек долази неочекивано, доноси свежину и одлично спаја прошлост и садашњост, а тема гриже савести, коју осећа прокуратор, преиспитује наше поимање о до тада увек сурово приказиваном човеку.
„Мајстор и Маргарита“ је прича која ће вас натерати да неке опште ствари сагледате из потпуно новог угла. Ова књига може се читати на разне начине, и свако ће је волети због других ствари. У томе управо и лежи генијалност Булгакова – у слојевитости којом је обојио свој роман, у варијацијама које нам је понудио, у мноштву питања која нам поставља. Због свега тога ово дело не смете пропустити. Једноставно речено, ово је ђаволски добар роман.
