Јесте ли некада читали Франческа Гвичардинија? Ако нисте, да ли бисте желели? Свакако, прво морамо поставити питање ко је он, шта је и о чему је писао. Овај италијански писац има најбољу могућу препоруку: преводио га је наш Андрић.
Франческо Гвичардини је италијански писац рођен крајем 15. века. Био је Макијавелијев савременик и, као и он, бавио се политичком мишљу и историјом. Овај писац из угледне фирентинске породице завршава студије права и живот проводи као угледни званичник у служби града, затим као службеник папе Лава X, па у функцији намесника Модене, Ређа и Болоње. Као човек на високом положају, окреће свој живот интелектуалном раду (тако чине и данашњи званичници, зар не?) и пише низ дела о друштвеним приликама, о немогућности владавине у тадашњој Фиренци, о различитим видовима и начинима управљања. Овај ренесансни интелектуалац поред тога пише и своја запажања, напомене и упозорења. Ови „Ricordi” су оно што је највише привукло Андрића, који их преводи као „Напомене”.
Када отворимо књигу штампану под називом „Андрићев Гвичардини”, коју је приредио још један велики интелектуалац Никша Стипчевић, видећемо да бар на први поглед подсећа на „Знакове поред пута”. Гвичардини нам се обраћа путем кратких запажања, мисли, сентенци. Ово је нов и изврстан жанр у тадашњој италијанској књижевности. Овакав начин писања није био ни практикован, нити популаран. У италијанској традицији није ни заживео. Ипак, Андрић је знао да препозна вредност, важност и упечатљивост овакве књижевне форме, па су и нама подарени дивни „Знакови поред пута“.
Још један разлог за моје обожавање Андрића је (као да их већ није довољно!) његово бављење италијанском књижевношћу. Писао је о Лаури и Петрарки, преводио је Гвичардинија и на један специфичан начин га овековечио. Препознао је вреднст, корисност и лепоту ове књижевне форме, па је и сам тако стварао. Ако читамо и „Напомене” и „Знакове поред пута”, неоспорно ћемо наћи заједничке мотиве. Промишљање о људима, о њиховој доброти или пак злоби, утицај људи на друге, жеља за моћи и друштвене прилике само су неке од тема које се појављују у овим списима.
Може се десити да неко не воли ову врсту политичког и друштвеног ангажмана у књижевности, па стога одбаци Гвичардинија као писца недовољно уметничког списа. Нека вас не завара његова политичка активност. Чак и да ништа додатно не знамо, Андрићев преводилачки поступак чини ово дело вредно читања. То није упутство како управљати, већ својеврсни приказ људи, прилика, судбина и ситуација онога доба. А можда и нашег. Колико се људи заправо мењају? Да ли се увек тежи истом, да ли добри увек бивају награђени, да ли моћни увек желе да буду моћнији?
Гвичардини не верује људима, назива их слабима и више рђавима него добрима. Андрић пак оставља простора вери у доброти. Можемо се слагати с једним или с другим, можемо одбацити туђа мишљења, па чак она била и мудријих од наших. Ипак, оно што свакако можемо учинити је да читамо, промишљамо и обогаћујемо се духовно и интелектуално, баш као што је и сâм Андрић чинио: „Јер мени се увек чинило обрнуто, да мене уметност дарива и обогаћује.” (Иво Андрић, Знакови поред пута).
