Свако од нас веже се понекад за текст неке љубавне песме с чијим садржајем се идентификује. Ако смо у специфичној животној фази или нас муче љубавни проблеми, често нема бољег лека од музике. Међутим, дешава се и супротно. Текстови неких песама су до те мере вулгарни и банални да изазивају само негативне емоције, а неретко се дешава да се текстописцима у релативно успелим песмама поткраде и понека велика граматичка грешка, коју је немогуће не приметити. Ово је један од познатих примера.
Једна од најпопуларнијих певачица новокомпоноване музике у својој познатој песми дирљиво апелује:
,,Не куните црне очи, не куните руке беле,
Поново би моја недра у загрљај његов хтелЕ.”
Именица недра је једна од оних именица које поседују само множински облик којим означавају појединачне предмете. То проистиче из карактеристике оваквих предмета да су састављени од двају или више делова, који се схватају као целина. Такве именице се у граматици називају pluralia tantum. У српском језику их је више: новине, врата, уста, маказе, мердевине, панталоне, недра, гусле… Именица недра мења се као множина именица средњег рода (нпр. села, сéлā, селима, села, села, селима, селима), али означава један појам. Да поједноставим: један предмет именује се множином јер је састављен од више нераздвојивих делова. Панталоне без једне ногавице практично више не би биле панталоне, иако се данас носе и оне без ногавица по принципу – што краће, то боље; новине, иако у множини, нису дељиве на мање јединце, осим ако не цепате странице са својим омиљеним звездама или их гужвате док читате изјаве српских политичара. Али чак и тада основни граматички облик има исти, непромењив број – множину. Слично је и с нашим политичарима – колико год да се смењују, увек их има у некој недељивој непрегледној множини.
Лични глаголи, који у реченици врше функцију предиката, уколико глаголски облици у којима се налазе разликују род и број, конгруирају (слажу се) у роду и броју с именицама које врше функцију субјекта. Краће: глагол који означава радњу биће у оном роду и броју у коме је и именица која означава онога ко врши радњу. Увек ћемо рећи: Он је читаО, а оне су писаЛЕ, при чему се глагол сложио и у роду (мушки, односно женски) и у броју (једнина, односно множина) са субјектом (он, односно оне).
У наведеном стиху субјекат су (моја) недрa. Стога глагол који има функцију предиката (овде: глагол хтети) треба да се сложи у роду и броју са субјектом. Да је текстописац водио рачуна о граматици, облик глагола био би ”хтелА”, јер је именица недра средњег рода. Чини се пак у овом примеру да је именица недра могла бити замењена именицом груди, која је такође pluralia tantum. Тада би употребљени глаголски облик био ваљан, али би се изгубила неопходна рима (беле/хтеле). Зато се текстописац одлучио да, једноставно, занемари граматику.
Ово није једини, али је један од најпознатијих случајева. Неки би рекли: песничка слобода. Ја бих рекао – одсуство језичког осећања и осећања одговорности према језику. Па ипак, кажу људи од кафане, и без тог језичког осећања ова песма пробуди нека друга, можда и важнија, осећања у људима. А то је понекад сасвим довољно.
