Владимир Пиштало је један од најзначајнијих савремених српских приповедача, који се на књижевној сцени појавио осамдесетих година, а највећи успех остварио романом „Тесла, портрет међу маскама”, за који је 2008. године добио НИН-ову награду. Посебно занимљив део његовог књижевног опуса чине две биографске новеле: „Александрида” и „Корто Малтезе”.
У поднаслову „Александриде” стоји одредница новела. Међутим, „Александрида“ би се, осим по обиму, по многим својим структурним елементима тешко могла уклопити у ову жанровску одредницу. Под новелом се подразумева краћа прозна форма која приповеда о једном важном догађају или о неколико њих, с једним ликом или више јунака чија је карактеризација заснована на повезивању поступака с њиховим психичким особинама. Истина, новелу пре свега карактеришу кратка форма и згуснута структура, по чему би се „Александрида” заиста могла сматрати новелом, имајући на уму да се десет поглавља овог дела конституише на тек нешто више од шездесет страница. Владимир Пиштало је, стога – за своју необичну биографију Александра Македонског – одабрао управо форму новеле, али се у коначном облику ово дело умногоме удаљава од ње, па се у неким изворима одређује и као кратки роман. У прилог томе иде сличност структуре овог дела са структуром биографског романа, образовног романа, романа о развоју, романа о уметнику (Künstlerroman) и њему сродног образовног романа (Bildungsroman). Понајбоље би било за „Александриду” рећи да је биографска новела, која кроз причу о животу, сазревању и трансформацијама Александра Македонског уводи читаоца у суптилне и сведене филозофске и теолошке расправе, кроз препознатљиве опозиције на којима Пиштало гради свет свога дела.
Назив „Александрида” реферише на истоимени средњовековни роман о Александру Македонском, који одликују прерада историје, личности Македноског и његових освајања, где је од легендарне личности Александар Македноски постао фантастична фигура. Сматра се да је овај роман настао око 300. године пре нове ере и да је његов аутор Калистен, а у 14. веку је био преведен и на наш језик. У њему се преплићу фикција и факција, кроз настојање да се једна историјска фигура прикаже као божанска. Фантастична својства лик Александра Македонског задржао је и у роману Владимира Пиштала.
Као у бајци, призори који описују живот Александра Македонског лелујају између сна и јаве, на необичан начин мешајући фактографски нанизане чињенице са необичним, фантастичним, на моменте бизарним детаљима, који „Александриду” одмичу од биографске фактографије и историографског приповедања, ка свету који се у целини обликује као измаштан. Позната прича о Александру Македонском, као историјски и литерарни сиже, за аутора представља само низ елемената који његовом делу дају структуру, али чији се пуни смисао уочава тек у оним елементима дела који се удаљавају од биографске форме и отварају филозофска и теолошка питања, питања о човеку и његовим изборима, људској свести, али и о уметности и књижевном приповедању самом.
Порекло Александра Македонског је божанско. Прича о њему почиње када је жену македонског краља Филипа, Олимпијаду, оплодио бог Амон у лику питоме змије. Али преузети мотив о божанском пореклу у овом делу има смисао важнији од формулативне глорификације главног јунака. Божанско порекло Александра Македонског у делу Владимира Пиштала има смисао одређења не само Александрове славе и његовог делања, већ и његове везе с божанским у себи и контемплацијама о човековом односу са својом вишом природом. Његово божанско порекло није само привилегија – он осећа бол због тога што је „створен ни од чега”. Овакво одређење може се разумети на више начина. У материјалном свету оно што је невидљиво и неопипљиво је ништа. Божанко порекло означава предиспозицију за славу, моћ, херојство и углед међу људима, али и врсту празнине. С друге стране, бити створен ни из чега могло би упутити на његово стварање без љубави и без стварног контакта између његове мајке и онога ко је његов отац. Божанска природа се јавља као задатост која обавезује и предодређује. Да би могао све и освојио све, он мора да крене ни из чега.
О љубави и мржњи Александар разговара са својим земаљским оцем Филипом, који му објашњава да је основна разлика између ових категорија у томе што је љубав досадна, а мржња интересантна, те да се срећа не може наћи без непријатеља. Филип одвраћа Александра од учења и од филозофије говорећи му: „Напоље из мисли! Те у које си се запело и нису твоје мисли! Ни лађа није ношена сама собом, већ налетима ветра. Свачије тело прво стиже на земљу и ту чека душу да пристигне. Освоји у борби своју душу, оклевало! Дрзни се и свуци своју душу с неба.“ Александар је полубожанске природе, али није обдарен душом. Зато је он створен ни од чега и није ништа док својим постигнућима не освоји своју душу. Овде је душа сусрет са властитом истином онолико колико је заправо и остварење идентитета. За Александра Македонског, који је „заволео филозофију и лекарство“, пут до сопствене душе ишао је преко идентитета ратника, освајача и човека коме се сви диве. Он је презрео љубав и заволео мржњу, јер је само као човек хладног срца и велике мржње могао да постане оно за шта је својим пореклом био предодређен. Божанско у човеку постало је сигнал злог. Тако Александар своју душу не проналази у божанском, него у демонском.
Фантастичних елемената, по којима „Александрида“ Владимира Пиштала подсећа на бајку, више је. Тако је индијски цар, којег Александар треба да порази, истовремено и змијски цар, а на путу ка њему војска се сукобљавала с вампирима и џиновским мравима. Овакви нису сами по себи сврховити, већ је њихова улога померање границе чисто људског и чисто митолошког, њихово мешање и отварање ка нечему што може да додирне најдубље слојеве у читаоцу. Овде се људи пореде и описују преко животиња, да би на крају највећи међу људима и сâм пожалио што није животиња – божанска природа поседује сирову снагу, али се у сусрету с људским лако преметне у своју супротност и предаје демону; људи се гротескно физички трансформишу у складу с оним како се изнутра мењају.
