Пише: Тања Милановић
На телевизији је модерно да гостују углавном људи који немају шта да кажу или пак они који увек причају исто. Без обзира на професију. Тема разговора оних што немају шта да кажу обично су мушко-женски односи, обично су неке теме о којима свако зна да прича. Мушко-женски односи су најбоље средство заташкивања образовања. Често предвидивo.
Е сад, ови гости који увек причају исто њих је било много. И тако ви пожелите да послушате емисију, кад оно: водитељ(и) се надвикују с гостима, прекидају их чим ови ‘зуцну’, мере издржљивост свога гласа у децибелима које ни бетонска бина не би издржала. А гости? Гости се труде да у 15 милисекунди кажу нешто ново. Ако којим, не дај боже, случајем у некој емисији гостују само жене, гледалац је принуђен да смањи тон, попије неки антидепресив и поново почне да слуша (под условом да је толико наиван да га занима шта ће да кажу). Људско ухо не може да разабере у мору високих тонова и упадања у реч шта је неко хтео да каже. Често кад на телевизији гостују неистомишљеници, некултура постаје главно средство за поражавање противника. Постало је природно да у емисијама свако заузме нечију страну. На телевизији је изричито забрањено псовање, али арлаукање, дрскост и неваспитаност нису. Ту је цака. Ошамутити противника својом намером да с њим причаш у исто време – то је парола која пролази у неким емисијама.
Питали су недавно на телевизији познате звезде која им је омиљена књига. Ево, мене је било срамота. Добро, људи, Коељо није написао само једну књигу. Андрић није маестрални писац само зато што је написао роман „На Дрини ћуприја“ (та књига има скоро 500 страна; јесте ли сигурни да сте је прочитали?). Побогу, нико вам не тражи да разумете Црњанског. На тевизији. Пекић је зове Борислав, а Станковић је Борисав. Растко Петровић је имао славну сестру, али није због тога познат. Момчило Настасијевић је мој земљак, из Горњег Милановца, али не волим га само због тога. Данило Киш је био даса. Владислав Петковић Дис више се не рађа. Макар измислите писца, књигу и тиме збуните водитеља који тако нешто уопште сме да вас пита. Не бих се сад враћала вековима уназад. За телевизију је ово и превише. Верујте ми.
Позабавила бих се дикцијом ‘неких’ водитеља. На појединим телевизијама приметићете клониране водитеље. Сви говоре исто, само им се боја гласа разликује. Реченица и њен ритам нису природни ако их сечете нон-стоп. Таква реченица је тиха језа. Најбољу дикцију има водитељ Дневника. Сигурно знате који је. И то зато што има свог акцентолога. То се види. Из авиона.
На тевизији слабо има људи вредних пажње. На телевизији слабо има људи који знају да је Толстој писао „Ану Карењину“, а не обрнуто. На телевизији слабо има људи који знају да је правилно „ми бисмо“, а не: „ми би“ (зато што је облик „бисмо“ 1. л. мн. потенцијала). Још мање има оних који знају да је правилно само „евро“, а не „еуро“ (јер је Европска унија место где иде овај свет). Да сам ћелава, дигла би ми се непостојећа коса на глави кад чујем: „То је толико и толико еура.“ Чак и затворених очију видим титлове који јуре у дну екрана за време информативних емисија. Дајте мајстору ‘ладно пиво и не малтретирајте човека да куца вести. Дајте му нешто да поједе, стално гута слова и тачке.
Мене занима да ви ми мене кажете ди има јефтина кавурма, чварци. Мене то брине јутрос.
Телевизији не треба стручност. Требају им ноге (у овој реченици је глагол ‘требати’ личан). На телевизија има свега, осим оног чега треба да има. Кад сам била мала, било је много образовних емисија. Данас чешће срећем тасманијског ђавола од културе на телевизији. А опет… Много је више оних који гледају телевизију и који имају потребу да држе даљински у руци како им нешто не би промакло.
Срамота ме је. Најискреније.
___________________
Напомена: читајте између редова!
