Пише: Ивана Скендеровић
Заинтригирана оним што нам у виду слика прелеће пред очима на телевизијским каналима морала сам да да направим паралелу између онога како јесте и онога како би требало да буде. Говорим превнствено о језику и изражавању коме смо изложени.
Већ смо говорили о ренесансном трактату „Дворјанин“, који је у то доба служио као приручник за лепо, отмено и углађено понашање, чак и извештачено – рекли бисмо данас. Нећемо сада ићи тако далеко у времену и простору. Хајдемо само до оних начела која би требало да буду норма књижевног говора и лепог изражавања. Најбрже и најлакше до нас допиру речи с телевизије. То је моћан медиј који би се могао искористити као средство масовног образовања. Ипак, управо је супротно! Када стотину пута чујете „ми би“, и сами можете почети да говорите тако. Знате како се каже: хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. Е па, хиљаду пута поновљени неправилни облик почиње да се третира као исправан.
Дакле, шта је то што ваља сматрати „суперегом“ изражавања, да се послужимо овим фројдовским термином? Који је то идеал лепог говора? Рецимо: учтивост, добри манири у конверзацији, јасноћа изражавања, повезаност мисли, лексика која одговара теми, граматичка правилност. Ипак, слушајући разне формате телевизијских емисија, схватила сам да је овај „идеал“ тешко достижан. Ако изузмемо информативне емисије (иако не све) у којима се још и води колико-толико рачуна о српском језику, сусрећемо се с мноштвом водитеља (али не и новинара) чије је знање матерњег језика под великим знаком питања. Не само да не могу да се определе да ли је номинатив једнине „гледалац“ или „гледаоц“ већ налазе велике компликације у већ помињаном глаголу „бити“: ја би, ти би, ми би… А да не говоримо о разговорима зачињеним изразима: јао, страшно; јако велико; по мом личном мишљењу…
А где је ту и остала култура? Не прекидајте људе док говоре, не постављајте прегршт питања одједном, не смејте се некоме у лице, не изврћите туђе речи (…)! То су правила и свакодневне учтиве конверзације, зар не, а камоли телевизијских емисија које гледају милиони људи. Млади, који још нису научили како ваља говорити, мислиће да је то добро зато што је на телевизији. А ко може да их криви? И ја сам мислила некада да се свака реч одмерава, проверава, лекторише… Сада ми се чини да је лектор на телевизији непостојећи чак и као идеја.
Изгледа да је Ид (опет онај фројдовски) преузео контролу. Говори ко како стигне и шта стигне. Теме нису битне, начин итражавања није битан, акценат није битан, течан говор је превазиђен, граматика одавно скрајнута. Наступили су конфузија, неорганизација, грешке, владавина жаргона. Долазимо у ситуацију када морамо искористити ону жаргонску: „Шта је писац хрео да каже?“
Дакле, ако већ узимамо даљински управљач у руке, сместимо се удобно у фотеље и насмејмо се добро ономе што ћемо у већини случајева чути. Ипак, не верујем да ћемо се смејати због комедије која се прави од српског језика, већ од муке.
