Љубав често спаја људе који никада не би били заједно да се не воле – то је добро знао и Раде Драинац кад је написао ову песму.
Наша љубав
Ноћ ме та у младости стиже,
Па ми у срцу спава да не озебе!
Видесте ли псето које човек тера од себе,
А оно му и даље руке лиже?
Са мном је тако: могу и не могу без ње.
Када се осамим заогрне ме огртачем снова.
И мада ми давно рече све,
Увек је за ме нова.
Данима се кољемо као хијене
И једно у другом видимо кугу,
А опет… изван те кобне жене
У мојој души нема места за другу.
Откад се знамо сањамо да се растанемо,
И већ сам од тога као месец жут,
Па се опет необјашњиво састанемо
Да заједно продужимо пут.
Не знам више да ли је то љубав,
Или загонетни чулни мрак;
Знам само да бих се без ње разбио као сплав
О речни брзак.
