
Сви знамо ову дивну песму Велимира Рајића: сва бол и патња бивају узвишени док читате, препуштени поезији.
На дан њеног венчања
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји –
Проста ти била моја љубав жива!
Честитô сам ти. И ти рече „Хвала!”…
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?
Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива…
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!
Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.
И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!
Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.
И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива…
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!
Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, ко жени,
Нек мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!
Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!
И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба: