Алекса Шантић, његова „Емина” и сликање једног тренутка.
Емина
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покраj баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу jасмина,
С’ ибриком у руци стаjаше Емина.
Jа каква jе, пуста! Тако ми имана,
Стид jе не би било да jе код султана!
Па jош када шеће и плећима креће… —
Ни хоџин ми запис више помоћ неће!
Jа jоj назвах селам. Ал’ мога ми дина
Не шће ни да чуjе лиjепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти џуле заливати оде;
С грана вjетар духну па низ плећи пусте
Расплете jоj оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, моjега ми дина,
Но мени не дође лиjепа Емина.
Само ме jе jедном погледала мрко,
Нити хаjе, алчак, што за њом црко’!..
