Љубав и младост пролазе; поезија нема године. Као ни Десанка Максимовић.
По растанку
1.
Реци ми сад, када већ прошло је све:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи, –
реци, да л’ те је моја
туга болела
некад, кад сам те много,
много волела?
Реци ми сад, када ме не волиш више;
кад ти се прошлој руга нова срећа;
и кад се дани који некад бише
душа ти само, кад ме видиш, сећа –
реци, да л’ те је моја
радост болела
једном, кад нисам више
тебе волела?
2.
Некад сам била добра и млада
и поверљива и пуна нада,
некада пре,
ти си ми тада рећи могô
бескрајно много, о како много
са речи две.
Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу ми први који
беше драг,
па иза свега што си ми рекô
каткад сурово, каткада меко,
остао је траг.
Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би рећи могô
онако доста, онако много
са речи две.
И кад би данас пришао мени
и хтео речи давно речени’
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рекô,
била је лаж.
3.
