Зашто се каже ставити руку у ватру

0
Извор: Шипка „Зашто се каже“

Пошто овај израз постоји у више језика, а не само у нашем (нпр. у француском: mettre sa main au feu), његов настанак, сигурно, има ширу позадину и дубље друштвене корене. Рећи ћемо о томе неколико речи.

У средњем веку, а и раније – у робовласничком друштву, посгојао је тзв. божји суд или ордалије. To је био веома чест, али крајње ирационалан (изванразумски) начин утврђивања нечије кривице. Заснивао се на уверењу да ће нека виша сила, или сам Бог, пресудити да ли је неко крив или није. Сам поступак састојао се у томе да осумњичена особа из ватре или, чешће, из узавреле воде голим рукама извади комад усијаног железа (мазију), па ако је крив, веровало се, опржиће се, а ако није, остаће неповређен, или he му ране брзо зарасти. Према томе је онда доношена и судска пресуда. Постојао је и обичај да се осумњичени баци у воду како би се видело хоће ли испливати или неће, па се према томе судило да ли је невин или крив. Вађење мазије из ватре, или из вреле воде, ипак је био много чешћи поступак тзв. „божјег суда”.

ДУШАНОВ ЗАКОНИК – ПРОЧИТАЈТЕ

У Душановом закону из XIV века (члан 150) било је прописано да лица која су осумњичена за неко недело, за која је одређено да се правдају по „божјем суду”, имају да узму усијани комад железа „у вратех црковних от огња и да га поставе на светој трапезе”. Обичај вађења мазије задржао се у нашим крајевима до XVIII и почетка XIX столећа.

Тако Вук Караџић у Српском рјечнику (1818) бележи: „У Србији и сад кашто в а д е м а з и ј у, то јест кад на каквога човека реку да је што украо, а он се одговара да није, онда узваре пун казан (или велики котао) воде, па у ону врелу воду метну комад врућа усијала гвожђа (или камен), а онај на кога веле да је украо, засуче рукаве, па објема рукама извади оно гвожђе из воде. Ако он не буде украо оно што на њега говоре, неће се ожећи ни мало, ако ли буде украо, изгореће му руке (ја не знам ни једнога који је вадио мазију да се није ожегао, а знам двојицуштосуимруке изгореле: Панту Стаменићу из Јадра из села Тршића, и Митру Туфекчији из Рађевине из села Мојковића).”

Да је „божји суд” у нас понегде примењиван чак и половином прошлог века сведочи нам Валтазар Богишић у свом Зборнику садашњих правних обичаја у Јужних Словена (књига I, Загреб 1874). Он преноси казивање војводе Луке Вукаловића, у Одеси 1872. 25 „Мазије сада нема” – причао му је војвода Лука – „али је била у обичају прије 15-20 година (дакле, око 1850 – М. Ш.). To је бивало вако: Узму кото воде, поставе на огањ те узавре. Кад је у првоме кључу, тада закуну воду небом, земљом и светијем Јованом да стане, тј. да не кључа. Тад баце у кото клип гвожђа или мазије те окривљеник мора захватити с обје руке и извадити са дна котла мазију. Ако је прав, кажу, неће се опарити него само ако је крив. Али ипак доста пута кад виде да он већ хоће да замочи руке, а нису се ни најмање опариле, дакако да су они били проглашени правима. Највише се те врсти доказа употребљавало кад је ко какву жену разгласио да је невјерна, па је требало, ако је хтјела да се ослободи подозрења, да се подвргне томе испиту.” 

Коментари

коментара