Кад је некоме нешто потпуно неразумљиво, далеко, или страно, непознато, кажемо обично да су то за њега шпанска села. Зашто баш шпанска, зашто не немачка, француска или поругалска, на пример? И зашто у множини, а не у једнини: шпанска села, а не итанско село? На крају, због чега се нешто непознато и неразумљиво веже управо за села, а не за нешто друго (шуму или џунглу и сл.)?
Пре свега, треба рећи да је то дослован превод одговарајућег немачког израза spanische Doifer, с истим значењем као и код нас. Брудор тврди да је тај израз у немачком језику први употребио Јохан Волфганг Гете у свом чувеном сентименталном роману Јади младога Вертера (1774). У најстаријем српском преводу тога Гетеовог дела (Бранко Мушицки, Мала библиотека III-V, Мостар 1905) реченица у којој стоји поменути израз гласи овако: – To су била за послаников мозак шпанска села, и ја се препоручим да се не бих морао још више жучити због даљег неразумног говора.
Ако је овај податак тачан, тј. ако нема ранијих превода Вертера, то би онда значило да је израз шпанска села преузет из немачког у наш језик почетком двадесетог века, тачније 1905.
Занимљиво је како је израз шпанска села настао у немачком језику, посебно с обзиром на чињеницу да у истом том језику пострји и много старији израз чешка села (bdhmische Doifer), који се појавио негде у другој половини седамнаестог века, након Тридесетогодишњег рата (1618-1648). Немачким војницима, који су у току тога рата пролазили кроз Чешку, словенска имена села звучала су чудно, страно, била су им неразумљива. Тако је настао израз чешка села (bdhmische Doifer) у општем значењу „нешто страно, неразумљиво”.
За Немце је стран и непознат био шпански, за Шпанце грчки или арапски, за Французе кинески или јеврејски и тако редом. За нас је, опет, пресудан био немачки узор, јер je у том језику уместо чешка села, укрштањем, настао израз шпанска села, који је, како смо видели, директно преузет у српски језик преко Гетеовог дела.
