Први српски буквар написао је Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А. Рампацета у Венецији 1597. године, после чега га је пратила худа судбина заборава и немара. О Сави Иноку не зна се ништа више него да је био родом из Паштровића и јеромонах манастира Дечани. На првој страници буквара је штампана азбука, следе самогласници, затим слогови, имена свих слова (аз, буки, веде…). Буквар Инока Саве је настао у доба када је мало која европска земља и култура располагала сопственим училима, писменима, абецедарима, азбучницима. Он највише фасцинирао својом методиком јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања. Но остао је заборављен.
Док су се злопатили учећи се писмености из туђих писменослова, Срби, на несрећу своје културе, нису знали да већ више од два века имају сопствену књигу по којој се могло учити српски – читати и писати. Први српски буквар остао је потпуно непознат све до 1893, а у српску културну баштину уврштен је, веома стидљиво, тридесетак година касније, када га је Љуба Стојановић ставио у Каталог Народне библиотеке.
За Буквар се сасвим случајно сазнало. Најпре је 1597. године руски конзул у Скадру Крилов поклонио прво издање новинару и преводиоцу Окици Глушчевићу. Потом је друго издање 1921. (штампано 25. маја 1597. у Дубровнику) купио инжењер Милорад Димитријевић из Београда, да би напослетку оба издања била поклоњена Народној библиотеци Србије. Прво издање на само два листа од којег је остао само препис изгорело је у бомбардовању Београда (и Народне библиотеке) 6. априла 1941, а друго, на четири листа пуком срећом је сачувано.
