Будући да сам при проучавању Дисовога стваралаштва наилазила само на мрачна објашњења и будући да су кроз разна доба књижевне критике говото сви тумачили Диса као мрачнога песника (Скерлићу, никада ти то нећу опростити!), стала сам у његову одбрану. Овај текст био је моје испитно питање из предмета Српска књижевност 20. века, а тема је била Сан као бекство од стварности у Утопљеним душама Владислава Петковића Диса. Имајте на уму да је професор, један од најбољих књижевних критичара у Србији, остао шокиран неким мојим изјавама, односно тиме што сам у песимистичкој збирци, како су је сви тумачили, пронашла оптимизам и поруку која је, за мене, вреднија од свега.
Зато, драги професори српскога језика и књижевности, никада (али никада) не сузбијајте креативност својих ученика и дајте им право да сами пронађу поруке, макар оне биле изненађење за вас. Владислав Петковић Дис, сигурна сам, знао би то да цени. И не само он.
Владислав Петковић Дис, песник модерне, објавио је за живота само две збирке поезије: Утопљене душе (1911) и Ми чекамо цара (1913). Утопљене душе изазвале су револуцију избором тема и начином на који је песник перципирао стварност. Песник стварност помера кроз оно што око види у оно што види његова душа – у снове.
Да бисмо говорили и дубље зашли у свет Утопљених душа, поћи ћемо од анализе самога наслова. Синтагма утопљене душе у себи садржи два супротстављена појма: свет материјалнога, представљен придевом утопљен, и свет нематеријалнога, неопипљивога – представљен именицом душа. Будући да само жива бића и предметни свет могу бити утопљени у нешто и с обзиром на то да нешто нематеријално и неопипљиво не може бити утопљено, јасно видимо да је Дис песник који у овој збирци песама спаја неспојиво.
Збирка је састављена из шест делова и притом је сваки њен део, тј. песнички циклус, обележен насловом. Композиција збирке умногоме подсећа на античку трагедију: збирка почиње Прологом, у ком видимо неке од кључних мотива Дисовога песништва; одатле полако корачамо кроз Кућу мрака, а кад из ње изађемо стојимо пред Умрлим данима, ослушкујемо Тишине, које прекидају Недовршене речи, и након свега тога тонемо у Сан, тј. епилог ове збирке.
Прва песма у збирци, која је уједно и њен пролог, носи назив Тамница. Тамница је симбол јасно ограниченога простора, простора који гуши и чини да све што је у њему буде пасивно. Песник цео свет види као тамницу. Он је с невиних даљина и очима звезда пао у живот. Ако не дозволимо себи да олако пређемо преко овога стиха и ако погледамо шта се крије иза синтагме очи звезда, биће нам јасно да звезде у очима имају људи који често упиру поглед ка небу, тј. то су људи који на јави сањају. Песниковим рођењем звезде бегају из његових очију и он остаје закован за земљу, принуђен да сања с венцима снова који круже око његове главе. Перспектива се мења: он је с неба пао у живот и сада је на земљи, тако да сада посматра небо одоздо нагоре.
Кућа мрака је симбол тајанствених неиспитаних облика. Она може представљати песникову душу са скривеним сновима, кућу у који улази кад сâм разговара са собом. Он тада занесен смело иде у пределе својих снова, разгледа доживљаје који остају учаурени у његовој свести; у тим пределима он ствара сопствену срећу. Сан је такође тле на ком се његова мисао буди, ал’ ко мисô песникова.
На ономе брегу, брегу блаженства и среће, владају снови и песник до њега може стићи само кроз њихове пределе. При кратким одблесцима разума, песник схвата да је та слика рајскога брега превучена прахом: то може имати значење или давне прошлости или његове маште, јер делићи и честице праха стварају слику. Уметници имају свој свет, а то показује и песма у којој лирски субјекат Уз виолину бежи од сплина, тј. чамотиње и досаде – који у њему изазива овај свет; дакле, бежање од сплина у сан. Уметност као средство да се дође до неба, на чијем престолу седе снови – једна је од порука.
Прва песма у циклусу Умрли дани носи исти назив као и збирка – Утопљене душе. Свет виђен очима песника слојевит је. Испод живота је свет умрлих нада, а изнад живота је небо. У свет који се налази испод песник може доћи једино простором својих снова. У томе свету живе лепота, младост и успомене – све оно што је некад било у песниковоме животу и чега више нема. Сада су те ствари део његове душе, тј. он је свим њима дао један њен део, могло би се рећи – удахнуо је живот свим тим стварима. Када су оне ишчезле, утопио их је у прошлост испод покрова великога и белога. Бела боја може симболисати младост, чешњу, искреност; али исто тако може симболисати и тугу због све што је прошло. Понекад бела боја симболише и смрт. Сматрам да наслов ове песме није случајан и да постоји разлог зашто је по њој збирка добила име. Збирка песама Утопљене душе је симболичан жал за прошлошћу, за (не)материјалним стварима које поседују део песникове душе, жал за свиме што је нестало. Песник све покушава да поврати путем снова. Његова песма снова је песма среће, песма која мора бити ослобођена реалности и сумње јер у додиру с реалношћу она престаје. Завршетак јаве је тачка где почиње сан, а у њој, тј. у сну, песнику ништа не смета.
У епилогу збирке, у песми Можда спава, онај који сања остао је непромењен. То је и даље песник, али спава љубав, осликана ликом драге. Песник преиспитује себе на јави и из те позиције он корача ка сну. Очи које га по животу гоне и воде могу имати вишезначну симболику. Те очи могу бити његова душа и будући да је сан несигурно поље, у које он не може да закорачи из јаве, песник пита самога себе: Ил’ су те очи моја душа ван мене? На јави он не може да се повеже са сном јер је између сна и јаве непремостив јаз.
- Можда спава са очима изван сваког зла.
Овај стих отвара врата песникових снова: а то је свет очишћен од зала, свет бајке. У овој песми сан је оквир, сан је простор у ком живи нада. Речца можда упућује на неку могућност, на неку недефинитивну ствар; речца можда уперена је ка будућности.
- Можда спава и доћи ће после овог сна.
Овај стих носи собом поруку оптимизма и није случајно да се баш овом песмом завршава збирка, а такође није случајно што је овај стих претпоследњи стих целе збирке.
Тим стихом открива се порука Петковића Диса: нада у остварење сна већ је напола остварен сан. Песник говори да само мртви људи имају снове који се не мењају. Снови лирскога субјекта мењају се кроз збирку, па тако у неким песмама имамо чак и апокалиптичне визије нестанка неба и нестанка света, али последњом песмом у Утопљеним душама можемо пронаћи дух оптимизма и песникову прећутну поруку којом подржава оне који умеју да сањају.
