Првом и за сада једином добитнику Нобелове награде за књижевност са простора бивше Југославије коју традиционално уручује Шведска академија наука, Иви Андрићу, ово престижно признање додељено је пре тачно пола века, 1961. године. Својим преданим писањем учинио је да будуће генерације формирају свој поглед на свет на основу скица из његових дела, али и схвате време у којем су живели њихови преци. А његово дело је, поред свих протицања и осипања које време са собом носи, стамени темељ српске књижевности. Тих, повучен, скроман и обавијен фасадом озбиљног човека који се ретко смејао, што је сматрао својом највећом животном маном, скривао је романтичарско срце скоро дечачког емотивца који је био у стању да чак тридесет година стрпљиво чека тренутак да се ожени с једином женом коју је волео.
У Матици рођених цркве Светог Ивана Крститеља у Травнику, под редним бројем 70, стоји да је 9. октобра 1892. године рођен Иван, син Антуна- Антонија Андрића, подворника у правосуђу и Катарине-Кате Андрић, рођене Пејић. Будући велики српски писац на свет је стицајем околности дошао у малом месту Долац недалеко од Травника, док му је мајка била у гостима код родбине. Андрићеви родитељи били су Сарајлије, очева породица деценијама је била везана за овај град у којем се традиционално бавила кујунџијским занатом. Осим бављења истим послом, чланове породице Андрић везивала је и зла коб туберкулозе. Многи пишчеви преци, укључујући и све његове стричеве, подлегли су јој у младости, а сам Андрић остао је без оца као двогодишњи дечак. Суочавајући се са беспарицом, Катарина је била приморана да свог јединца да на чување мужевљевој сестри Ани и њеном мужу Ивану Матковшику у Вишеград. Био је то град који ће више него иједно друго место обележити Ивино стваралаштво. Гледајући свакодневно витке стубове моста на Дрини, Андрић је завршио основну школу, а потом се вратио мајци у Сарајево, где је 1903. године уписао Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу.
– Од раних ногу повлачио сам се у себе. Мајка ми је често говорила: Не знам сине у који је сат по те добро?! Да би ме некако орасположила саветовала би ми: Кад те неко пита како си, ти реци – добро, па ће ти и бити добро! Био сам јединац у сиромашној породици, што је тешко за родитеље, а још теже за дете. Није ми било жао да умрем, али сам страховао над мајчиним болом. Често сам, као јединац, помишљао да ми се, не дај Боже, штогод деси. Несрећа би најгоре пала на мајку. Ја сам јој био све и мојом смрћу изгубила би и последњу утеху. Тек кад изгуби мајку, човек постаје свестан онога што је имао – говорио је Андрић надограђујући тезу свог вршњака, француског глумца и шансоњера Мориса Шевалијеа: Човек је млад док му је мајка жива.
За време гимназијских дана Андрић је почео да пише поезију и 1911. у Босанској вили објавио је своју прву песму У сумрак. У том периоду био је ватрени поборник интегралног југословенства и припадник покрета Млада Босна, али и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа Аустроугарске монархије. Добијањем стипендије хрватског културно-просветног друштва Напредак, Иво је 1912. започео студије на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. У граду на Сави, он је помало учио, а помало посећивао салоне дружећи се са загребачком интелигенцијом. Наредне године прешао је у Беч где је слушао предавања из историје, филозофије и књижевности. Пошто му није пријала тамошња клима, Иво је био приморан да затражи помоћ од свог гимназијског професора и добротвора Тугомира Алауповића, па је већ следеће године прешао је на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. На Видовдан, 28. јуна 1914. године, после вести о сарајевском атентату и погибији надвојводе Франца Фердинанда, Андрић је спаковао своје оскудне студентске кофере и напустио Краков. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, ухапсила га је аустријска полиција и одвела прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој је, као политички затвореник, остао до марта 1915. године. Међу зидовима, у мраку самице, понижен до скота како је својој пријатељици Евгенији Гојмерац описао у једном писму, Андрић је интензивно писао песме у прози. На адресу младе Загрепчанке заробљеник је упутио гомилу писама правећи се важан, као искуснији и паметнији, а једва да је био две године старији од ње. Суптилни Босанац упознао ју је у њеној кући, тадашњем стецишту уметничких душа Загреба. Ту је срео и лепу Јелену, девојку која му није узвратила устрепталу љубав, али га је инспирисала и мотивисала на писање. Ропски оданој пријатељици Евгенији услед борбе са смртоносном болешћу која ју је и узела у двадесетој години, на шарлатански и духовит начин предлагао је смиреност и безусловно подношење тегоба.
– Ја ћу постати сентименталан. А ти нећеш, ваљда, починити неспретност и умрети. У сваком случају, јави се, то јест, ако умреш биће мало потешко, али ти гледај, ипак, да се јавиш. Па сети ме се у тестаменту – упутио јој је последње писмо на које никада није добио одговор јер је Евгенија преминула. Никада јој није обећао љубав, али је пријатељски и са наклоношћу гледао на њу. Међутим, она га је безусловно волела до последњег даха, чиме је започела низ сачињен од оданих дама које су му безнакнадно служиле и потајно чезнуле за његовом наклоношћу.
По изласку са робије, Андрић је поново оболео од упале плућа због чега је одмах отишао на лечење у чувену загребачку Болницу милосрдних сестара, у то време стециште хрватске интелигенције која се клонила учешћа у рату на страни Аустрије. Ту је заједно са писцем Ивом Војновићем дочекао општу амнестију и активно се укључио у припреме првог броја часописа Књижевни југ. Истовремено, пажљиво је довршио књигу стихова у прози која је под називом Еџ Понто објављена у Загребу 1918. године. Ту је дочекао слом Аустроугарске монархије, а потом уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Незадовољан због атмосфере која је владала у Хрватској, Андрић је опет затражио помоћ др Тугомира Алауповића и већ почетком октобра 1919. године почео је да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Судећи према писмима која је слао пријатељима, Београд га је срдачно прихватио и он је интензивно учествовао у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који су се окупљали око кафане Москва. У том периоду упознао је и Веру Стојић која му је до смрти остала близак пријатељи и сарадник. Без икакве помпе и истицања, Вера је нашла најбољи начин да, како би то рекла Исидора Секулић, служи делу једног писца за кога је била уверена да је велик.
Истраживачи тврде да је Вера Стојић једнако третирала Андрића и у младости и у позној старости, а они најупућенији истичу да га је до смрти волела на најнесебичнији начин, али да га никада до краја није имала само за себе. Већ почетком 1920. године Андрић је започео своју врло успешну дипломатску каријеру постављењем у Посланству при Ватикану. Као веома надарен, способан и свестран младић убрзо је постављен за вицеконзула у Грацу, а будући да није завршио факултет, запрећено му је отказом у Министарству спољних послова. У јесен 1923. године уписао је Филозофски факултет у Грацу, а већ у јуну следеће године тамо је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Тиме је стекао право да се врати у дипломатску службу, а појавила се и његова прва збирка прича у издању Српске књижевне задруге. Недуго после пословног успеха суочио се с огромним губитком, када је крајем 1925. године сазнао да му је преминула његова вољена мајка. Љубав и оданост коју је гајио према њој, описао је и у делу Ex Ponto.
– Тебе боли моја патња и даљина, а мене твоја неизвесност, док седиш крај мале светиљке, веже нас крв и бол и сваки ме ударац боли двоструко јер пада и по твом срцу. У соби у којој сам се родио, у кобни час. Ти бдиш и молиш и у покорности срца свога питаш: Исусе, зар су нама за сузе дата деца наша… – ипак на њеном гробу према његовим упутствима уклесане су шкрте речи: Својој доброј мајци, њезин Иван! док је на споменику поочима из Вишеграда, којем је такође подигао гробни камен, био изричито јасан: Он беше добар, племенит и вољен. Сад се радује у вечном миру. И живи светао у успомени. Свом драгом поочиму, Иван и Ана! У писму своме животном ментору и спаситељу, професору Тугомиру Алауповићу, 1927. јавио је за теткину смрт и описао стање у коме се због тога нашао:
– Преболео сам грип и ангину и управо сам почео да се опорављам кад ми стиже вест да ми је умрла тетка у Вишеграду. Нисам јој могао ни на сахрану отићи. А то је последњи члан наше породице, то јест последњи сам ја. Више немам никога од својих. Ни куда, ни коме.
Противтежа породичне трагедије био је напредак у професији. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, примљен је за члана Српске академије наука и уметности, а постављен је и за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју. Потом је каријеру наставио у Генералном конзулату у Паризу, а затим отишао у Брисел, па у Женеву. У Београду 1932. објављена је и његова друга књига приповедака код Српске књижевне задруге у којој су се, поред прича раније објављених у часописима, први пут у целини штампала Аникина времена. У марту 1933, вратио се у Београд као саветник у Министарству иностраних послова, а 14. новембра писмом одговара др Миховилу Комболу и одбија да његове песме буду увршћене у Антологију новије хрватске лирике.
– Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају – објаснио је Андрић.
У Београду је у континуитету провео четири године током којих је живео у хотелу Ексцелзиор, интезивно пишући и објављујући приповетке Олујаци, есеј Разговор с Гојом, један од својих значајнијих књижевно-историјских текстова Његош као трагични јунак косовске мисли и први део триптиха Јелена, жена које нема. Ово дело је годинама стварало мистериозно питање ко је она које нема? Андрић је волео девојке као играчке са недугим роком трајања. Његово искуство, врло богато и садржајно, текло је од вишеградско-сарајевско-загребачких лепотица и разбуктавало се са светским дамама у његовим дипломатским дестинацијама Рима, Мадрида, Букурешта, Марсеља, Граца, Трста, Женеве. Упркос томе, веома често се жалио на усамљеност, на здравствене тегобе и проблеме везане за своју дипломатску каријеру. У његовој заоставштини нису пронађена писма која су могла да открију да ли су неке даме гајиле нежна осећања према њему. Као прави џентлмен, постарао се да она одмах по приспећу буду уништена. Међутим, даме с којима се Андрић дружио помно су чувале његова писма, од другарице из ране младости Зденке Марковић до Вере Стојић која му је била сарадник и пријатељ до смртнога часа. Међу њима је била и прва школована српска костимографкиња Милица Бабић, удата Јовановић. Она је сачувала Андрићева писма која јој је слао, док је још била у браку са Ненадом Јовановићем.
Поново је нестабилност на пољу интимности резултирала успехом на послу па је његова дипломатска каријера током 1939. године доживела врхунац. Постављен је за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Баш ту се 19. априла сусрео са, ради предаје акредитиве, канцеларом Рајха – Адолфом Хитлером. Након што су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић је интервенисао код тамошњих власти и тако спасио многе заробљенике. Ипак, у рано пролеће 1941. он је, због неслагања са надлежнима у Београду, понудио своју оставку: Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја. Његов предлог није прихваћен због чега је 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије, присуствовао потписивању протокола о приступању Тројном пакту, али је он поништен два дана касније због војног пуча и демонстрација у Београду чија је парола била: Боље рат, него пакт. Боље гроб, него роб. Андрић је наводно са свих фотографија које сведоче о овом догађају ретуширан у време комунизма. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, он је са особљем посланства напустио Берлин, али за разлику од осталих одбио је понуду немачких власти да иде у безбедну Швајцарску, већ је изабрао повратак у окупирани Београд. По доласку је пензионисан, али одбио је да прима пензију. Живео је повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката Бране Миленковића. У тишини своје изнајмљене собе, писао је прво Травничку хронику, а крајем 1944. године окончао је и роман На Дрини ћуприју. Оба дела објавио је у Београду неколико месеци по завршетку рата. Материјално га никада није оптерећивало.
– Пошто тетак и тетка нису имали деце, одлучили су да ме посине. Они су ми били други родитељи. Оставили су ми у наследство кућу у Вишеграду и то је, верујте, једино добро које сам од некога наследио у току свог дугог живота. После рата, кућу у Вишеграду поклонио сам тамошњој општини у корист изградње Дома културе. А кућицу за одмор у Херцег Новом, коју је, у ствари, моја Милица градила, поклонио сам жениној сестри. Па и стан у којем живим Миличин је, а не мој. У последње време нуде ми да пређем у већи стан или да узмем посебну кућицу, али ја сам то тврдо одбио. Рекао сам: боље је мени овде, а то са засебном вилом било би у складу са оном народном: Нова штала, а стара стока, написао је славни књижевник по чијим се речима, понашању или делима никада није могло наслутити о каквом је генију реч.
Прве послератне године постао је председник Савеза књижевника Југославије, а у наредном периоду врло активно бавио се јавним пословима, држао је предавања, говорио на јавним скуповима, а као члан различитих делегација често је путовао. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије, а тада је штампано и његово дело Проклета авлија.
Упркос чињеници да је током три деценије познанства са грешном љубави, како је махала описивала његов однос са Милицом, Иво честим путовањима бежао од ње, још чешће јој се враћао на дружење с њом и њеним супругом. Њих двоје су се највероватније упознали пре него што је њен муж Ненад Јовановић добио постављење у југословенском посланству у Берлину на захтев Андрића који је тада био амбасадор. Иначе, према тврдњама његових пријатеља, он није скривао своју опчињеност прелепом женом, седамнаест година млађом од њега, коју је поставио да буде домаћица на његовим пријемима пошто је био неожењен. Такав пријатељски однос њих двоје су задржати од 1939, па све до Ненадове смрти 1957. године. Андрић је и своје капитално дело На Дрини ћуприја, када је објављено у марту 1945, поклонио брачном пару Јовановић са посветом у којој изражава наду да ће се Ненад ускоро вратити кући из логора, што се и догодило крајем 1945. По повратку из заробљеништва, Ненад је добио посао преводиоца у новинској агенцији Тањуг и дружење утроје се наставило. Никада се није сазнало када су Милица и Андрић схватили да писац од почетка на њу не гледа као на пријатеља. Од часа када је постала удовица, Иво јој се јављао са свих путовања телефоном, иако су и пре тога стално размењивали писма. Некада су се трудили да на разне дестинације и хотеле у којима би одседали пошаљу писмо оном другом да га сачека и тако обрадује. Пуних тридесет година чекао је Иво да његова вољена Милица буде слободна како би се оженио с њом. Имао је шездесет шест година када се то десило, а она му је била прва и једина жена. Својим искуством као да је потврдио своју чувену реченицу Ништа не бива пре него што треба да буде. Одлуку да се уда за Андрића, Милица је прво саопштила Лули Вучо, супрузи његовог друга по перу Александра Вуча, и они су им били и кумови 7. септембра 1958. када су склопили брак интимним чином као потврдом велике, мада грешне љубави, али и чаршијских трачарења. Након венчања, Андрић више није крио да је пишући причу Јелена жена које нема имао на уму баш Милицу и с њом је свио и свој први прави дом у стану у коме је данас његов спомен музеј у Улици Пролетерских бригада 2а. За разлику од Јелене, Милица Бабић није нашем писцу била ништа више него љубав. Тачније, није му, као Јелена, била књижевна инспирација, нити јунакиња неког његовог дела. Додуше, била му је најдражи – први и најдобронамернији сарадник на књижевним текстовима. Много времена Андрић је провео у позоришту и због своје жене – позоришне сликарке, а и као члан уметничких савета београдских театара. Али, није ценио позориште и позив глумца сматрајући да је реч о великим имитаторима, плодно уживљеним у туђе животе. У том значењу своју Милицу никад није помињао као позоришну уметницу, него као сликарку у позоришту. Заједно с њом прославио је и вест да је добио Нобелову награду 26. октобра 1961, а за њу је сазнао враћајући се из уобичајене шетње Калемегданом од новинара који су га сачекали на улици испред стана. Том приликом камере су за вечност забележиле тренутак када је са Милицом први пут наздравио. У раскошној краљевски плавој балској хаљини са великом црном машном у сребрној коси, Милица му је била пратња када је крочио у свечану салу у Стокхолму где се одржала церемонија уручења награде.
После овог тријумфа започела је њихова дуга борба са Миличином болешћу, тешким обликом артритиса који ће је индиректно и усмртити јер су лекови ослабили срце које ју је издало. До последњег дана он јој се јављао са свих својих путовања ословљавајући је са Драго Лепо, а потписивао са Грли те нежно твој Иво Мандарин одајући на тај начин блискост коју су њих двоје делили. Након Миличине смрти, Андрић је настојао да своје друштвене активности сведе на минимум, много је читао и мало је писао. Здравље га је полако издавало због чега је често боравио у болницама и бањама на лечењу. Тринаестог марта 1975. године свет је напустио један од највећих стваралаца на српском језику, писац миротворне снаге и мудри хроничар балканског караказана.
У Алеји заслужних грађана, на Новом гробљу у Београду, 24. априла 1975. године, недалеко од гроба супруге Милице, положена је урна с пепелом Иве Андрића, направљена од земље донесене из пишчевог босанског завичаја. На предвиђено Миличино гробно место положени су посмртни остаци Родољуба Чолаковића у складу с народном мудрошћу „човек снује, а Бог одређује“!
Написала Мони Марквић
