Орвелов последњи роман, Хиљаду деветсто осамдесет четврта (скраћено називан „1984.“), написан је крајем 40-их година прошлог века, када се у свету тек изашлом из Другог светског рата стварао нови друштвени поредак. Тада je ово дело стајало као упозорење у ком смеру човечанство не би смело кренути, доносећи визију једног тоталитарног друштва. Данас, шест деценија од првог објављивања романа, чини се да Осамдесетчетврта нимало не стари у порукама које носи.
Радња романа одиграва се у Океанији, фиктивној држави у којој је човек као индивидуа уништен, где се једино поштују закони и принципи партије на челу с Великим Братом. Свака мисао која није у складу с прописаним начелима била је забрањена и строго кажњавана; породица као заједница била је деградирана, а љубав, осим ако није била љубав према партији, потпуно занемарена. У том свету страха и безнађа једина светла тачка представљена је у виду Винстона Смита, протагонисте књиге, који схвата да је такав живот погрешан, и који жели промену.
Винстон је запослен у министарству чији је посао препрваљање истине и уређивање прошлости по налогу партије. Сви писани медији бивали су константно подвргнути изменама. Контролисање прошлости значило је контролисање будућности. Смит, међутим, почиње да се сећа сопствене прошлости, и не жели да одбаци чињеницу да није увек било онако како јесте данас. Али чак и његов тихи бунт опасан је и лако уочљив у свету у којем је човек свуда надзиран од стране телеекрана и полиције мисли.
„Чим би се све исправке потребне за овај или онај број Тајмса скупиле, тај број би се прештампао, првобитни примерак уништио, а поправљени примерак уносио на његово место у архиву. Том поступку сталне измене биле су подвргнуте не само новине него и књиге, часописи, брошуре, плакати, леци, филмови, магнетофонске траке, карикатуре, фотографије и све врсте књижевности и документације која би ма на који начин могла имати политичког или идеолошког значаја. Прошлост се ажурирала из дана у дан, скоро из минута у минут. На тај начин се за сва предвиђања Партије могло документима доказати да су била тачна; а није се допуштало да иједна вест, иједна изражена мисао у супротности са моментаним потребама остане на ма који начин записана. Свеукупна историја беше постала палимпсест са кога се, управо онолико пута колико је било потребно, гребао стари текст и уписивао нови. Ни у ком случају не би било могуће после таквог исправљања доказати да је ишта било фалсификовано. Највећи одсек Одељења документације, далеко већи од онога у коме је радио Винстон, сачињавали су људи чија је дужност једноставно била да проналазе и скупљају све примерке књига, новина и осталих докумена,та који су били неисправљени те их је стога требало уништити. Овај или онај број Тајмса који је, због промена у политици или погрешних предвиђања Великог Брата, био и по десетину пута прерађиван, стајао је онако прерађен, али са оригиналним датумом, у архиви, и није постојао ниједан други његов примерак који би га могао утерати у лаж. Књиге су се исто тако повлачиле и у неколико наврата прерађивале, а затим се поново издавале а да се ничим није признавало да су учињене икакве измене.“
Ликови и догађаји у роману приказани су врло реално, па се читалац лако поистовећује с њима. Орвелови описи су темељни, али не превише заморни. Он свој свет гради, стављајући акценат на ситнeдетаљe, те тако чини своју замишљену будућност лако опипљивимом.
Орвел је своју инспирацију засигурно видео у комунизму, који је у време писања романа јачао у Европи. Међутим, аутор је успео да оде много даље, далеко испред свог доба. Неке од његових идеја ни дан данас не застаревају. С друге стране, принципи на којима почива његова тоталитарна партија, колико год мрачни, вредни су дивљења. Најбољи пример за то су говор и језик, одн. промене којима су подвргнути. Енглески језик тако постаје Новоговор, из којег се одстрањују сувишне речи, тежи се упрошћавању и свођењу језика на „костур“, а све са циљем да се уништи слобода мисли.
„Зар не схваташ да је циљ Новоговора управо у томе да смањи опсег мишљења? На крају ћемо успети то да зломисао постане дословно немогућа, јер неће бити речи којима би се могла изразити. Сваки појам који и даље буде потребан моћи ће да се изрази само једном речју чије ће значење бити оштро омеђено а сва остала значења избрисана и заборављена. Већ сад, у једанаестом издању, нисмо далеко од тога. Но тај ће процес трајати још дуго после наше смрти. Кад језик буде усавршен, Револуција ће бити готова. До 2050. године — а вероватно и раније — Староговор ће се потпуно изгубити. Цела књижевност прошлости биће уништена. Чосер, Шекспир, Милтон, Бајрон — сви ће они постојати само у новоговорској верзији; не само измењени, него окренути у своју супротност. Чак ће се и књижевност Партије изменити. Цела клима мишљења ће бити другачија. Мишљења, у данашњем смислу те речи, у ствари неће ни бити. Бити идеолошки исправан значи не мислити — немати потребе да се мисли. Бити идеолошки исправан значи бити несвестан.“
Осамдесетчетврта није лагано штиво, већ дубока, мрачна и песимистична књига о пропасти човечанства. Орвел овим романом поставља многа друштвена питања, али је на њих врло тешко одговорити, највише због тога што овај роман „плови“ изван времена, и може се применити на разне периоде људске историје, како на оне које су прошле, тако и на оне које тек долазе. Данас, 1984. враћа се и опомиње нас на масовне медије, пре свега интернет и начин на који су наше личне информације лако доступне свима. Савремени ратови, глад, беда и велики процепи у слојевима друштва, као и покушаји поједних држава да својим али и другим народима наметну режиме чине ову књигу веома актуелном.
Орвелова тмурна будућност – свет параноје и искривљених вредности – нама је прошлост коју смо одавно оставили иза себе. Ипак, истина може бити сасвим другачија, јер ништа нам не може гарантовати да нас тако нешто не чека у временима које долазе. Хиљаду деветсто осамдесет четврта је ту да нас на то увек опомиње. Питање је само да ли је схавтамо довољно озбиљно.
