У најстаријој познатој историји Срба пажњу привлачи положај српскога народа. Срби, мали народ у западноме делу Балкана, били су окружени моћним империјама: Бугарским царством на истоку, Византијом на југозападу, на северу Франачким царством –чија је власт допирала до Београда. Године 895. у средње Подунавље досељавају се Мађари и постају главни северни сусед Србима.
Велики утицај у тадашњој српској политици имале су Бугарска и Византија. Византија је тежила да Србију држи у вазалноме односу, док је Бугарска желела да је освоји и припоји себи, као што је пре тога урадила свим словенским племенима у источноме делу Балкана. Тако је стална тежња тадашњих владара, Властимира, а потом Часлава, била борба против Бугарске, у циљу очувања независности Србије.
Прво пустошење српске земље које је познато историји било је за време бугарскога цара Симеона. Његова војска кренула је на Србију, а с њом и бугарски претендент на престо – Часлав. Занимљива је чињеница да је Часлав напустио бугарску војску, поставши тако издајник Бугарске, и постао владар Србије, и њен први обновитељ, којих ће касније бити много у нашој историји.
Часлав је најзначајнији владар прве српске династије.
