Не тако давно, док још нисам знао за овај веб-сајт, пожелевши да проверим своје знање, консултовао сам неке друге изворе који се баве српским језичким стандардом. Наиме, после прочитаних више језичких приручника, остало ми је нејасно да ли, поред стандардног је л’, језичка норма признаје и варијацију јел’. Објашњења на које сам тамо наишао била су толико збуњујућа и замагљена да су пољуљала све моје знање, па сам одлучио да се за помоћ обратим својој браћи и својим сестрама по дипломи, којих, по логици ствари, познајем много. Што мејлом, што путем Фејсбука, послао сам свакоме од њих опис свог проблема и све их замолио да ми кажу разумеју ли они о чему је ту, заправо, реч, јер сам ја, сасвим искрено, мало тога био разумео. Одговори које сам добио су ме натерали да се, по ко зна који пут, дубоко замислим над друштвом, чији сам и сâм део, и његовом (нашом) перспективом.
Наиме, једна колегиница (запослена у основној школи), очигледно изнервирана, рекла ми је да ни она сама ништа не разуме и да јој се више „смучило од сталних измена Правописа“. Она је, каже даље, до прошле године децу учила да пишу јел’, а сада се Правопис променио, па их учи да пишу је л’. Пошто још од својих основношколских дана знам да се упитна речца ли пише одвојено, а редуковани вокал се обележава апострофом, никако ми није јасно зашто је моја, иначе драга, колегиница своје ученике „пре промене Правописа“ учила да ову речцу пишу спојено с глаголом којем следи. Измене Правописа немају с тим никакве везе, верујте ми, као ни с многим другим стварима за које их крив(ит)е.
Друга колегиница ми је одговорила да она зна да је правилно писати одвојено, али она лично пише спојено јер је мрзи да одваја… Колега и добар друг ми је рекао да је моје питање „тражење длаке у јајету“ и „филозофирање“. То да сам филозоф (не: философ) ми је, неколико година раније, рекао још један колега када сам му скренуо пажњу да се речца пак никада не одваја запетама и да греши када каже да је четиристо евра (не: еура) прилично „мала цифра“ за плату једног професора. Само ме је ЈЕДНА (словима, бројем и цифром) колегиница удостојила конструктивног одговора. Једна једина. О разграничењу између је л’ и јел’ прочитајте овде.
Сигурно вас нервира, драге моје колеге, када вам конобар уместо капучина, који сте наручили, донесе нес-кафу. Излуђује вас, сигуран сам, када вам зубар лоше бломбира (јер треба да пломбира) зуб, а згрози вас, потпуно вас разумем, новински чланак из којег сазнајете да је тамо неки хирург заборавио парче газе у утроби несрећног пацијента. Још ако је дотични чланак написан неписмено, ух…! Јако сте љути, осећам, на свет, систем, корупцију… И ја сам, верујте ми. Ипак, сада вас позивам да се сви заједно наљутимо на себе, сопствене заблуде, грешке, пропусте, на сопствену лењост и препотентност. Позивам вас да у свету у којем је све некако накриво, исправљамо себе, исправљамо једни друге. Позивам вас да исправљамо кичму знању, са свешћу да само тако исправљамо и своју.
Некако смо, изгледа, заборавили да нам је образовни систем такав да звање не носи са собом никакве гаранције и да то што поносно носимо титулу проф. испред свог имена не подразумева да смо и завршили с учењем или обнављањем. Разбијмо љуске сопствене сујете и потражимо длаке у сопственој просвећености! Диплома не мора да значи ама баш ништа, покушавам да вам кажем. Ако мени не верујете, отидите на Јутјуб и укуцајте: Милка Цанић. И верујте својим ушима!
Уколико, после читања овог текста, пожелите да ми пошаљете СМС поруку садржине: Да л’ си ти луд?!, ово да л’ напишите, молим вас, растављено. Немојмо да нас мрзи…
И да, добро дошли на моју колумну!
