Пише: Павле Ћосић
Има ли икога да га неки мудри професор није ласцивно и с подсмехом исправио кад је рекао „задњи пут“ или „у задње време“? Ова, свакако једна од најчешћих заблуда у српском и оним језицима истог дијалекта а различитих имена, толико је распрострањена да су је готово сви ученици безрезервно прихватили. И сви они имају небулозни аргумент да је придев „задњи“ супротно од „предњи“, а не од „први“. Наравно, наставници и професори који врше те корекције махом не предају српски (мада има и таквих), него углавном математику, физику и хемију и мисле да се закони природних наука могу применити на језик. Не могу. Да је тако, лингвистика и књижевност би се предавали на ПМФ-у или Електротехничком.
Укратко, „задњи” у значењу последњи сасвим је регуларно у сваком, па и нашем језику, а до тога је дошло уобичајеним преношењем значења. Преношење значења је једна од најчешћих појава у језику. Отворите било који речник и видећете да 95% речи има два или више значења. Неке имају и десетак. Тако и „задњи”.
Цитирајмо „Речник Матице српске” и „Матице хрватске”:
задњи, а, е 1. који се налази остраг, позади (то је то значење које пуристи једино признају) 2. који се налази на самом крају неког низа, последњи (то је значење које се из непознатих разлога не признаје).
Задње му речи прогута страшна вика – то је пример из „Варљивог пролећа“ Вељка Петровића. А има и треће значење, за радознале:
3. рђав, скривен…
То је оно повезано са задњим намерама, а то значење дотични псеудологичари опет из непознатих разлога не доводе у питање. Зашто кад је задњи супротно од предњи? Шта? Постоје и предње намере?
Клајн у „Речнику језичких недоумица“ то овако објашњава:
задњи у значењу последњи није погрешно: настало је нормалним проширењем просторног значења (оно што је задње у неком реду истовремено је и последње при бројању).Како је показао М. Стевановић, таква употреба предева „задњи” среће се код мноштва добрих писаца, од Вука и Даничића па до наших савременика. Крај цитата.
Да подсетим само да је М. Стевановић то доказао још шездесетих година 20. века, али то ништа не смета да ова заблуда и даље остане необично витална. Толико витална да су заговорници ове заблуде често спремни да се посвађају, а понекад и потуку. А обашка што ни с логичког становишта заступници ове заблуде нису у праву јер предњи ред уједно може бити и први. Тако и задњи ред може да буде и последњи. Другим речима, задњи и последњи скоро да су потпуни синоними.
А кад смо већ код туче, лично сам присуствовао једној због дилеме „цело време – све време”, опет једне природњачке и дубоко укорењене заблуде. Истина, приручници углавном кажу да цело време није погрешно, али да се не препоручује из стилских разлога. Али стил је стил, нема везе с правилним и неправлним. Тек, Роби је дрмнуо шамарчину Влади у другом средње пошто је Влада рекао да је цело време провео у школском. Истина, Роби и Влада били су браћа близанци па им је туча била свакодневни ритуал, нарочито пред другима. Влада му је узвратио, премлатио га, па онда и сам посегнуо за речником, не сећам се којим, и лепо му очитао лекцију, буквицу. Влада је иначе био лош, а Роби одличан ученик. Што је иначе нормална појава у школству. Одлични ученици су углавном штребери и немају појма, али професори их воле. Не кажем то зато што сам одувек био лош ученик, него зато што је тако.
И на крају, заблуда новијег датума, а нешто ми говори да је њен изуметељ Милка Цанић, јер једном је у „Слагалици“ било то питање, одједном „пуно” у значењу „много” не може. Тако рекла Милка. А у речницима се то чак наводи као прво значење, док у приручницима нема ни спомена о томе јер ником није пало на памет да ту има ичег спорног. Наравно, може да значи и „врло, јако” у смислу „пуно сам уморан“, али ни то се одједном не важи. Иначе, ова реч по Речнику двеју матица има шест значења. Ту је и чест израз „јако пуно” који многи исто сматрају неправилним иако је засигурно веома дуго у употреби, а ради се о две речи с проширеним значењем заредом: јако у значењу веома (заправо, овај прилог, а не придев, у основном значењу управо то и значи) и „пуно” у значењу „много – веома много” у преводу на ситничарски.
За крај, да изнервирам и највеће пуританце, мада заблуда има заиста пуно, превише и биће о њима речи доста, али за ову прилику издвајам деликатесу на коју штребери највише запене. Дакле, спремите се: „обадва” није погрешно! А? Шта ћете сад? То јесте плеоназам, односно таутологија, али то је логички, а није ни граматички ни правописни појам. Ствар стила. Ето, обадвојица су се потукли. Написао и остао жив и нико ми ништа не може. Молим лепо.
