Чим отворите збирку песама Кора Васка Попе, дочекаће вас на првој страници амблем у облику шапе. Ова сличица се не налази случајно на том месту, већ по песниковој жељи. Њена улога је да нас упозори, укаже нам на основни мотив у овој збирци – мотив опасности и угрожености. Наслов Кора можемо тумачити као земљину кору, начин да нам песник сугерише свеобухватност, космолошку димензију своје поезије. Дакле, већ на првим страницама видимо – тема збирке је општа човекова угроженост у модерном свету, свету у коме се он осећа као странац.
Васко Попа својом појавом носи промену у схватању лирике. Након јасне и субјективне поезије, његове песме дошле су као естетски шок. Његова прва збирка, баш ова о којој говоримо, изазвала је бурне реакције и противљење тадашњих утицајних проучавалаца књижевности. Попа је писао поезију која „није била за масовну употребу“, коју није могао свако да разуме. Његова поезија тражила је пажљивог читаоца, који ће стварност сагледати из једног новог угла. Велики изазов који, ако савладамо, доноси вредну награду – нов и јединствен свет који се пред нама отвара.
Збирка Кора има четири циклуса. Међутим, није увек било тако – некада је у њен састав улазио и циклус Усправна земља, од којег је Попа касније направио засебну збирку. Препоручујем да је прочитате, као и остале његове збирке, јер се читаво Попино стваралаштво непрекидно надовезује, преплиће и допуњава. Укруг, баш као безизлаз о коме у овој збирци говори.
Циклус Опседнута ведрина отвара збирку песмом Познанство. Реч је о познанству човека с траком пространства, бескрајног плавог космичког свода, неба које га плаши. Читајући овај циклус, приметићете да је човек, лирски субјект, у овим песмама обесмишљен, уплашен и да спас тражи у окретању себи. Свет је представљен у облику звери, а живот човеков је само смишљање начина да се та сурова животиња завара и превари. У песми Гвоздена јабука ту угроженост уместо животиње симболише дрво које попут немани прождире човека мало по мало. Тај космички простор из првих песама се у песми Одјекивање „сели“ у собу и тиме се интимни, сигурни простор куће обесмишљава, чиме нам песник поручује – не постоји скровиште. Празна соба режи и урла, таваница скичи, углови кевћу, под завија, зидови лају. Човек Попине поезије је модерни човек у модерној ситуацији, без ослонца и наде. Преовладава осећање празнине, а угрожен и уплашен, он се окреће себи, разговара са својом крвљу (Разговор), раздваја се од свог телесног бивства и поручује нам:
Напушта све у последњој песми овог циклуса и као да одлази у нови свет – свет у коме је пикавац мајушно сунце, столњак се шири у недоглед, а задње се мисли легу у топлим шеширима. Предели који окружују човека у његовом свакодневном животу под песниковим пером оживљавају и постају свет за себе. У „малим“ предметима и појавама Попа види свет космичких размера и то нам једноставним језиком дочарава. Захваљујући овим песмама, завирујемо у тај свет и схватамо како је бити У јауку, На чивилуку, У забораву, На зиду, У осмеху. Песник очуђује ствари, пружа нам нов поглед на једноставан и обичан живот. Онеобичава. На длану је
Нема код њега тешких речи и неразумних метафора – све је тако дечје једноставно и лако, као игра. Да ли сте знали да Попа има цео циклус под називом Игре? Лако је надовезивао мотиве и од њих стварао и читаве нове збирке. Толико је тога желео да нам каже.
На његовом Списку нашли су се још неки детаљи из света и живота. То је списак малих ствари, биљака и животиња које су обичне, једноставне. Оно што није обично је песников поглед на свет. За њега коњ има осам ногу, маслачак је жуто око самоће, кромпиру у срцу сунце спава. Ови предмети и бића сањају, желе, мисле као људи. Душу у њима може видети само неко ко и сâм има душу. Многи нису разумели Попине стихове јер им нису пришли слободног духа. Његове песме су загонетке чије одгонетке видимо већ у наслову. Попа је доказ да није велика тема нужно оно што песника чини великим. Добар песник може од малих ствари начинити тему вредну најлепше песме.
Последњи циклус у овој збирци је циклус Далеко у нама. Песник више није сâм, с њим је вољена особа, којој су песме посвећене. И даље је ту оно непознато присуство језе која онеспокојава, време је рата и човекове несигурности. Али песник се неком обраћа и његова је утеха у томе што може да се пита:
На том непочин-пољу човек је вишеструко угрожен и једини спас налази у љубави. Љубав је највише животно начело које човек проналази, поручује нам Попа.
Попа није песник једне збирке. Као што сам већ споменула, све је код њега у знаку вечног круга, понављања и преплитања. Ако желите да се упустите у Ходочашће за његовим песничким путевима, ово је збирка од које треба да пођете.
