Ударна вест: Николићева диплома и Тадићеве године студирања

0
Фото: Вечерње новости

Пише: Тања Милановић

Овом приликом не бих писала о новинама које продају наслови и слике нашег џет-сета. То бих оставила за неку другу прилику. Такође бих славним и новинарима прослављеним и радо виђеним у кућама џетсетера препоручила један филм. Добар. Много добар и нимало смешан. Онда би схватили колико су генијални били млади људи који су смислили „Џет-сет“. Толико. 
Док је трајала (пред)изборна кампања, ћутала сам и читала. Будалаштине. Бесмислености. Анализе којекаквих стручњака. Савете психолога. То све није оставило толико трага колико заиста боле теме које новинари и њихови уредници бирају. На Фејсбуку критикујем све то. Наравно да се слажемо да ме нико не чује. 
Обавезујем се да бих свакодневно читала новине које би реално писале о ономе што сви виде, али не чују; што не чују, а виде; што виде, а не виде. Шаљем поруку онима… Молим вас да ово исечете.
Новинари у Србији би могли да пишу о онима који би радо студирали, али немају пара за школарину. Сад бих волела да чујем стручњаке за статистику и вероватноћу који ће објаснити феномен школарине која је пет пута већа од просечне плате, коју су опет измислили ‘стручњаци’, у Србији. Могли би да пишу о томе како деци у првом разреду основне школе натоваре десет килограма књига на леђа. Могли би да пишу о томе зашто се студенти приватних и државних факултета не воле. Могли би да пишу о томе како је много људи, младих људи, отишло из земље у којој је најбитнија тема Николићева диплома и Тадићеве године студирања. А посебно бих волела да чујем чиме их је Србија, осим речима и обећањима, задужила да остану. 
Могли би да пишу о томе зашто 80.000 младих људи с дипломом нема посао. И шта они раде. Како преживљавају. Зашто су учили. За кога се школовали. Какви су канали у Србији и да ли су јавни тоалети у Србији заиста тако прљави као што се прича. Разумемо се.
Могли би да пишу о томе како су понижавани млади људи који немају диплому, да се према њима понашају као према грађанима другог реда. Као да је факултет најбитнија ствар у животу и као да је он некакво мерило. Када ће људи коначно схватити да факултет није никад био у вези с образовањем, нити с васпитањем, нити с искуством. И, да знате, на факултетима се слабо учи живот. Учи се све остало. А ви знате да је живот негде тамо. Предлажем да се у Србији направе неке капије на којима ћемо моћи сви да машемо дипломама. Макар да нечему служе. Дипломе. 
Новинари су недавно писали о професорки која је пијана држала студенте закључане 23 сата. А што не пишете о професорима који трезни не дају студентима да положе испит по неколико година? То би била тема и ја бих вам, ево, скинула капу. Кад бих је носила.
Када ће новинари или макар њихови уредници (ваљда тамо има неки лектор) схватити да се председава нечему, а не нечим? Кад схвате, тад ћу коначно видети наслов да Вук Јеремић председава седници, а не седницом.
Новине би могле да пишу о свему другом, само да хоће. А неће.

Коментари

коментара