Сваки пут када бих прешао преко вишеградске ћурпије, пожелио сам да сазнам много више о самом мосту, а нарочито о људима који су у прошлости имали везу с њим. Врло мало сам знао о Вишеграђанима који су живјели вијековима прије мене. Било ми је одмах јасно да се морам дружити с књигом, с Андрићевим романом „На Дрини ћуприја“.
Ко је наредио градњу моста? Зашто баш он? Који је био његов циљ? Андрић ми је кроз своје исписане редове давао концизне одговоре на та питања. Међутим, ја сам тражио нешто сасвим другачије, одговоре на нека друга питања. Заинтересовао сам се за Вишеграђане, њихове карактерне црте, њихове животе и судбине.
На самом почетку Андрић ми је дао на знање да је стрпљење кључни фактор приликом читања његових дјела. Приликом градње вишеградског моста овдашње становништо је било врло скептично: сумњали су да ће градња икад бити завршена.
„Ништа људе не веже тако као заједнички и срећно преживљена несрећа. Одувек је и свуда тако!“, записао је Иво Андрић у свом роману поводом ‘великог поводња’, који је измијенио животе свих Вишеграђана. Те године, 1799, поплава је уништила скоро све, усјеве, куће, и знатно је промијенила размишљање Вишеграђана: људи су били људи, вјерска разлика је постала мање важна, били су само добри и лоши, а у први план је искорачила пажња и доброта народа. Био је то тренутак, тренутак који свако добија да би доказао какав је. Само један тренутак.
Почетак је двадесетог вијека, а у град долази Караманлија, човјек који је имао задатак да Вишеграђане наговори да пруже отпор аустријској војсци. Ти људи су вољели да се проводе, никако да ратују. Караманлија наилази на јак отпор становништа које не посустаје ни трена. Убрзо странци мијењају изглед града, на шта становништо реагује скептично, као и сваки пут кад би се десиле неке промјене. Поправљају ћуприју, у град стижу новине, постављају уличну расвјету, док грађани из прикрајка барем мислима покушавају саботирати било какве промјене. Касаба се свакодневно мијењала, људи су остали непромијењени, баш као и мост.
Током анексије Босне и Херцеговинe дошло је до оснивање великог броја политичких странака и организација у Вишеграду. Дио свакодневних разговора била је политика. А и када се није причало о политички успјесима, причало се о политичким неуспјесима. И тако укруг.
Након убиства Франца Фердинанда, 1914. године, многи Срби из Вишеграда су морали да напусте град и да оду у Србију. Тада су почеле нежељене промјене: један стуб моста је срушен, почела је да се шири епидемија од које су многи умирали. Било је тешко бити Вишеграђанин. Тада је било тешко. И сâм Андрић је рекао за Вишеград да је то „трећи свет у који се слегло све проклетство, услед подељености на два света“.
А данас … Неколико година уназад одиграла се реприза 1799. године – град је задесила велика поплава. Годину дана послије исто. Људи су били спремни помоћи другима, у људима је било хуманости. Ваљда је то једино што су понијели у коферима прошлости са собом. Можда и није. Ове године је отпочела изградња Каменграда. Ријеч је о грађевинском комплексу који ће подсјећати на „стари“ Вишеград, Вишеград из Андрићевог времена. Запрaво, то је Андрићград. Требало би да он буде важан туристички спој култног и савременог. Погађајте. Људи из овог града и на то гледају скептично. Навика, шта ли је…
Град се мијења, људи су остали непромијењени, баш као и мост.
