Свако време има своје бреме

0
Thomas Hawk / photo on flickr

Пише: Милица Маринковић

Небројено пута свако пожели једноставно да се изгуби, да нестане из овог света, из овог времена и да се врати у неко прошло време. Да ужива у чарима уметничког правца који му се највише допада, да корача улицама древног града, онаквима какве су оне некада биле, да поприча с омиљеним песником, да буде сведок великих открића. 
Често помишљамо и како је ово време у којем живимо најгоре могуће и како бисмо све дали да смо се родили пре сто година, пре шестсто година, пре три миленијума, пре – колико се коме свиђа. А да ли је тада све било тако дивно и да ли смо можда само ми недостајали тој епоси да би свет био савршен? Да ли ово тескобно данашње време не би било толико тескобно да ми не живимо у њему? И како знате да бисте били срећни уколико бисте живели у неком другом времену?
Неко би желео да верује у египатске богове, да види Јелену Тројанску, да филозофира, да гледа гладијаторе, да упозна Цезара, да се забавља поред трубадура, да живи у Душановом царству, да међу првима сазна да је откривена Америка, да не мора обавезно да заврши основну школу, да буде носилац духа великих револуција, можда и да уради нешто од светског значаја. Али да ли сте сигурни да бисте тада живели боље? Можда бисте били роб или заборављни ратник погинуо у неком великом или малом рату, можда бисте ви били гладијатор. Уколико бисте као властелинка у Душановом царству учинили блуд, вама и вашем љубавнику би руке и носеви морали да се одсеку. А можда би неку даму која машта о животу у средњовековној Енглеској, на пример, спалили као вештицу. И ни у једном добу човек не би био потпуно срећан и задовољан. То вам је као у филму Вудија Алена „Поноћ у Паризу“. Писац нашег доба се ноћном чаролијом магичног града сели у године Хемингвеја, Пикаса, Далија и ужива с њима, срећан је само зато што је у њиховој близини. Међутим, уметници тога времена маштају о животу у неком још даљем времену. И тако редом. Јер човек није свестан времена у коме живи. Увиђа само лоше ствари, жали се на кризу, а не зна да би у неком прошлом веку радио ни за шта, слагао камен на камен да би се изградила тврђава, писао песме које нико не би читао, осликавао платна којима би се ограћивали кокошињци, писао композиције којима би месар увијао месо. Верујте, и данас људи пишу поезију. Упркос кризи, има сликара који издвајају новац за платна и боје и сликају. Можда ће неки људи из следећег века маштати о животу који ви имате, само да би живели у доба песника из вашег комшилука за кога ви и не знате да је песник. Неко ће сигурно пожелети да је могао да уживо чује речи Зорана Ђинђића. Нема се пара, али имамо могућности да будемо културни. Школарине коштају, али чланарина у библиотеци не толико. Летовање у Шпанији није за свачији џеп, али колико познајете своју земљу? 
И да ли сте радознали да сазнате шта ће се све открити за сто година и више, када нико од нас неће више бити жив? Сигурна сам да јесте. Онда будите срећни што сте у прилици да знате и сазнате све оно што је човечанство урадило до данас. Будите срећни што сте сведок великих открића данашњице, јер – иако невини људи још увек страдају, болести харају – помислите на то да се некада умирало и од богиња. Јер пре само десет година не бисте ни помислили да ћете се на овај начин описмењавати.

Коментари

коментара