Пише: Милица Маринковић
Увек се растужим када прочитам или чујем оптужбе и јадиковања на рачун наше модерне књижевности. Као да сада само у Србији глумице, певачице и остале „уметнице“ објављују романе под својим именом. Ко их пише, тo заиста не знам. Али знам да их људи читају. Не видим ништа лоше у томе, јер ако некога занима живот „уметница“, боље је и књигу да прочита и тиме допринесе на неки начин издавачима, библиотекама, штампаријама, књижарама. Лоше видим у томе што они који се жале на такво стање очито не могу да пронађу добру књигу. Или не умеју да je пронађу. Или неће да је пронађу. А писаца који пишу лепу књижевност, на сву срећу, још има.
Један од таквих писаца који је оличење правог космополитског духа јер је и математичар, физичар, историчар математике, есејиста, преводилац, песник, прозаиста, драмски писац и писац којим се српска књижевност поноси – Ранко Рисојевић.
Недавно сам имала прилику да с уживањем прочитам и једно његово дело на страном језику. Реч је о причама које је Ранко Рисојевић написао за време рата у Босни и Херцеговини. Задивила ме је моћ његовог стила који је тако упечатљив да се осећа и на страном језику, моћ речи које је писао човек с наших простора.
Проза Рисојевића пружа могућности за много различитих тумачења, од чисто књижевног до историјско-документарног. У његовим реченицама живи дух Андрића који срећемо у многим афоризмима. Изврсна моћ запажања и продирања у свест појединца, али и народа, јесте оно што оставља снажан утисак на читаоца. Овај писац на невероватан начин с тако мало речи каже тако велику истину и уме да се за тили час претвори од посматрача једног зверског рата у филозофа живота. Кроз његове кратке приче читалац спознаје суптилности нашег менталитета и добија прилику да после двадесет година сагледа из другачијег угла рат који је обележио деведесете године у свету. Ове кратке приче на предиван начин представљају уметничку, књижевну, политичку, језичку слику нашег народа и пружају прилику странцима да на један другачији начин допру до словенске душе, у чему и лежи величина сваког дела.
Ових неколико реченица не могу представити ни у најмањем облику Рисојевићево дело. Оне су биле само непосредна реакција на ситуацију која је исказана на почетку текста, али и непосредни одговор свима онима који се питају чије дело да прочитају, а да заиста уживају у ономе што се зове књижевност. И све то на српском и из Српске. Мало ли је?
