Пише: Ивана Скендеровић
Око нас све саме европске интеграције, институције, интегритети, дигнитети и сличне стране речи. А заправо одговор на питање ко смо и шта смо можда је много једноставнији. Ми смо народ с дугом традицијом, дивном и разноврсном културом и прелепом књижевношћу. Не знам знамо ли ми то, али знам да је Европа то некада знала.
У првој половини 19. века излази у Италији, прецизније – у Пизи, часопис који се зове „Nuovo giornale de letterati“. То је доба након просветитељства, када се веровало у људски разум и напредак, то је доба романтизма, када је осећање човеково (према жени, према животу, према земљи) средиште сваке мисли и дела, али када се напредовање и образовање ипак не заборављају. У издању из 1829. године можемо наћи чланак насловљен „Canti popolari dei serbi“ – „Српске народне песме“. Није то кратак чланак у коме се тек у неколико редова помиње тамо нека мала земља под турском влашћу. То је опширан чланак, који се протеже на више од двадесет страница о тамо некој малој земљи под турском влашћу.
Вук Стефановић Караџић је сакупио и објавио „Српске народне пјесме“, а једна Немица, госпођа Талви, како је аутор чланка назива, одушевњена српским фолклором преводи део песама на немачки уз коментаре и увод о самој земљи која је изнедрила даровите народне певаче. Онда је један Француз, опет изненађен креативним духом и интересантним, помало и необичним за Европу тога доба, темама начинио један избор песама и превео их с немачког на француски. Италијани онда, увек изузетно уметничка нација с осећајем за креативност, заинтригирани овим народним делима посвећују добар део књижевног часописа нашој народној књижевности. И пропутоваше тако наши народни певачи пола Европе, без визе, без проблема.
Сматрају сви они Србе или, како још воле називати овај народ на Балкану, Сервијане или Илире, народом између цивилизације и варварста, у једној незавидној историјској ситуацији, сматрају га покореним, али пркосним народом, чији је јуначки и несаломиви дух дао борбу, победе, али и поезију. Народна поезија, оно што ми зовемо епским народним песмама, опчињава Европу јер су теме, у складу с романтичарским тенденцијама, препуне херојских ликова и обележене славном прошлошћу. Лирске народне песме, пре свега љубавне и митолошке, које се налазе чак и у италијанском преводу, фасцинирају страну публику својим необичним, чак и чудним мотивима. Ми певамо и о вештицама и о љубави између „плавог зумбула и зелене каде“. То је поезија пуна иновација, магије, вере… То је оно што немачког, француског и италијанског преводиоца тера да жељно представе својим народима оно што српска књижевност има да понуди.
Ипак, хероји народних песама, Марко Краљевић посебно, заузимају најважније место у овом чланку. Не само да је укратко описана историја Србије и тадашње прилике већ је и Марков живот представљен као низ судбинских догађаја који, један за другим, воде Марка Краљевића кроз борбу за свој народ. Песма „Смрт Марка Краљевића“ преведена је на италијански, с мање или више непрецизности, али су и те како истакнуте његове врлине, храброст, морална узвишеност и пожртвованост. Италијански аутор чак пореди смрт српског јунака са смрћу паладина Орланда, протагонисте италијанског епа „Morgante maggiore“.
Пре скоро две стотине година српска књижевност је била цењена, а кроз њу српски народ посматран као, иако укорењен у традицију, креативан и способан за велика дела. Чињеница је да је био далеко од модерних нација тадашње Европе, али је био поштован због храбрости, снаге духа и ума. А двадесетак страница у престижном књижевном часопису није мало. А то није једини случај.
А сада треба нам решење да се прогурамо у Европу? Можда да заменимо интеграције имагинацијом, да се тако модерно изразим? Можда се боримо погрешним средствима. Тада смо опчињавали својом историјом, културом и књижевношћу, а сада… Кажем ја, можда се користимо погрешним средствима.
