„Слика Доријана Греја”

0

Да ли је лепота пролазна? Ово питање проистиче из надалеко познате констатације да она то управо јесте – пролазна, незадржива, да ни у ком смислу не може бити вечна. Верујем да је и ваш одговор потврдан. Али шта бисте рекли на питање да ли је свака лепота пролазна? Сигуран сам да није. Када говоримо о лепоти, не можемо занемарити чињеницу да лепота не долази само визуелно, споља, јер она заправо проналази пут до нас и изнутра, из дубине где очи више нису те које нас воде, где их на том месту смењује душа. Стога волим ту општепознату изреку да коригујем, преправим и проширим – спољашна лепота јесте пролазна, али унутрашња никако није! Међутим, одавно су истине, норме и правила у друштвеној свести окренуте наглавачке, па се на све гледа из неког чудног, неприродног угла. У времену када нам масовни медији сервирају шта је лепо, а шта не, чини се да се на праву, унутрашњу, лепоту потпуно заборавило. Као да је њених пет минута славе истекло. А да ли је, заправо, тих неколико минута она икада и имала? Читајући једини објављен роман Оскара Вајлда, ирског писца и песника, не могу а да не поставим себи то питање. Књига која је написана крајем 19. века, и данас, ништа мање него тада, удара шамар човечанству доносећи причу о уметности и уметницима, о томе како функционише друштвена елита; открива шта је то због чега бисмо продали душу и где се налазе границе људског морала. И наравно, бави се вечним обожавањем лепог. 

Ово дело је прича о Доријану, младом, лепом и неодољивом човеку. Он је егоцентричан, богат и својим присуством никога не оставља равнодушним. Када његов пријатељ, уметник Бејзил Холворд, наслика његов портрет, Греј бива задивљен радом, али и љубоморан што ће од сада портрет бити вечно леп, а он неизбежно подвргнут утицају времена, односно старењу. Он стога зажели да остане заувек млад, шармантан и заводљив као његов одраз на платну. Та жеља му се, на срећу или несрећу, остварује… 

„Слика Доријана Греја“ представљена је кроз три велике теме – како друштво вреднује лепоту и младост; где је граница између пријатељстава и обожавања међу мушкарцима с једне и хомосексуализма са друге стране; шта је то уметност и шта прави уметник мора поседовати не би ли се могао звати тако. Све то је саткано у животе и догађаје главних ликова, њихове међусобне чудне односе и погледе на свет. Осим горе поменутих Доријана и Бејзила, значајно место у роману заузима лорд Хенри Вотон. Он бива упознат с Доријаном преко сликара, заједничког пријатеља, који опчињава младића својим фаталним запажањима као и ставовима о животу и лепоти. Греј се одмах предаје утицајима речитог лорда, и убрзо почиње водити раскалашан живот, у потпуности уживајући у својој младости и лепоти. То га, међутим, убрзо испуњава, те се он окреће новим, мрачним и непримереним задовољствима. Сваки грех који почини оставиће траг на слици; она ће се променити и остарити, утолико више уколико је и „злочин“ који Доријан почини страшнији. Када открије да му је жеља испуњена, он бива престрављен, и одлучује да портрет, односно тајну коју носи, заувек сакрије од лица јавности. Слика постаје његова опсесија јер му даје могућност верног приказа сопствене, грешне, душе. Греј остаје млад и леп споља, али уништен изнутра. После осамнаест година „сјајног“ али лажног и грехом испуњеног живота, духови прошлости враћају се да се с њим обрачунају… 

 „Она књига коју си ми послао тако ме је опчинила да сам заборавио како време пролази.“

„Да, претпоставио сам да ће ти се свидети“, одговори његов домаћин устајући из столице.

„Нисам рекао да ми се свидела, Хари. Рекао сам да ме је опчинила. То је велика разлика.“

„Ах, открио си то?“, промрмља лорд Хенри. Затим су прешли у трпезарију.

            Вајлд кроз домишљат и саркастичан стил писања ствара своје дело. Дијалози међу ликовима су динамични и интересантни; сцене које граде радњу никада досадне; преокрети и битни моменти дешавају се таман толико често да читаоца увек држе будним. Писац је и сâм водио контроверзан живот, и никако није случајно што је његова биографија донекле скривена између редова овог романа. Једном приликом је чак изјавио да главни актери осликавају његов живот: „Бејзил Холворд је оно што мислим да јесам; Лорд Хенри је оно како ме свет види; Доријан је оно што бих желео бити. Цео роман прожет је и Вајлдовим запажањима о уметности. Он се непрестано пита колико један уметник себе сме и може унети у дело које ствара – може ли се створити савршенство а да се при томе онај који га ствара не преда њему у потпуности. 

            „Једини уметници које сам упознао, а који су дивни као личности, јесу лоши уметници. Добри уметници постоје само у ономе што стварају, па су сходно томе потпуно незанимљиви по ономе што јесу. Велики песник, стварно велики песник, најнепоетичније је створење. А минорни песници су апсолутно неодољиви. Што су им горе песме, то су они привлачнији. Сама чињеница објављивања књиге другоразредних сонета чини човека потпуно неодољивим. Он доживљава поезију коју не уме да пише. Други пишу поезију коју се не усуђују да остваре.“ 

            Како остати вечно млад питање је којим се човечанство одувек бавило. Како задржати лепоту непресушна је тема која се провлачи кроз људску историју. Решења ових проблема су, заправо, одувек била доступна, само на први поглед вешто скривена. Јер човек може бити млад духом и у дубокој старости, а лепоти је потпуно неважан облик којим се приказује, докле год зрачи изнутра. Ми, људи, ипак нисмо спремни да се одрекнемо површности, и све што изискује дубљу, темељнију анализу за нас је пут којим ређе идемо. Пут којим чешће идемо пак није прави и не води до циља, већ до пропасти душе. „Слика Доријана Греја“ показује нам која је цена непоштовања одређених животних правила и пита нас смемо ли да погледамо портрет сопствене душе. 

            Да ли препознајете себе на портрету који видите?

Коментари

коментара