Пише: Ивана Скендеровић
Италија. 13. век. Млади Данте Алигијери. Племенито срце. Слатки нови стил.
Група младих људи међусобно повезаних јаким пријатељством себе називају „fedeli d’amore“ (могући превод је – а превод никада није довољно близак оригиналу – они који су верни љубави). Сви се, сем зачетника овог правца – Гвида Гвиницелија, налазе у Фиренци. Пишу љубавну поезију која се јавља једино и само у „племенитом срцу“. Али они не верују у племенитост по пореклу, по крви, по породичном наслеђу. Верују да се племенит човек не рађа, већ он то постаје. Племенитим се постаје кроз образовање, кроз начитаност, племенито понашање и љубав. Љубав вас тера да се усавршавате, волећи постајете племенити. Зар не?
Слатки нови стил. Сладак је јер је мио, благ, милозвучан. Нов је јер је отклон од дотадашњих тежњи у поезији. А битан је, а у исто време и необичан, јер је успео да помири дотадашња два схватања љубави. Налазимо се у касном средњем веку. С једне стране имамо дворску љубав (као неко друго доба у Прованси), слободну и раскошну. С друге стране пред нама је љубав какву пропагира црква, мирна, без страсти и без превише емоција. Љубав о којој нам пева слатки нови стил јесте мирна и без страсти, јесте узвишена и служи усавршавању заљубљеног, али се та госпа воли неизмерно и бескрајно, та љубав је заиста љубав.
А замислите сада ту госпу која се толико воли: плава, светле пути, лепа, грациозна… Ипак, песници нам је не описују. Не можемо јој замислити лик. Али знамо како делује на песнике и друге људе. И то нам је довољно да схватимо њено савршенство. Њен поглед чини да песник занеми, да задрхти, да кукавица постане јунак, а храбар кукавица. Њен поздрав – saluto даје песнику salute – спасење. Када она корача, други се диве и хвале је. Она није као анђео, она јесте анђео.
Песници слатког новог стила су млади Данте Алигијери, његов пријатељ Гвидо Кавалканти, Ћино да Пистоја и Гвидо Гвиницели, чија се песма „Al cor gentil“ („У племенитом срцу“) узима као манифест читаве групе. Сви они певају о љубави, и то најчешће о љубави која мучи, сви певају у хвалу госпе и сви међусобно комуницирају кроз поезију. Једни с другима говоре у римама, дискутују, полемишу и разматрају разне теме. Један песник у једној песми започиње тему, други му кроз песме одговарају, а теме се увек тичу љубави.
Враћамо се сада из средњовековне Фиренце. У Србији смо, у 21. веку. О чему полемишемо сада? С ким? И шта нас сада усавршава?
