Пише: Ивана Скендеровић
Драги моји, сви ви који сте икада учили страни језик и сви ви који то планирате пазите где и код кога то чините. Пазите какве су то школе и пазите какви су то предавачи. Пазите да вас симпатичан наступ оних који желе што више полазника (због што већег прилива новчаних средстава) на свом курсу не завара.
Зашто све ово пишем? Зато што сам последњих дана затрпана промотивним материјалом, рекламама на друштвеним мрежама, снимцима на Јутјубу, који с једне стране представљају свакакве, морам рећи неквалитетне, школе језика. С друге стране, те школе језика нуде своје тумачење свих метода учења које нису њихове. А њихово тумачење се своди на омаловажавање истих, и то не увек на културан и академски начин.
Оно што мене (и не само мене) дубоко брине, је огроман број следбеника таквих школа. Ја знам да оне нуде ниске цене, и знам колико нам је свима важно да уштедимо сваки динар, али немојте да трпи ваше образовање. Наиме, оно што се често нуди као нове методе учења (које су подједнако и често потпуно нејасне и без икаквог плана, импровизоване) јесте усвајање невероватног броја речи за кратко време и изузимање граматике. Први проблем: то што знамо много речи, не значи да знамо да говоримо, те речи нешто повезује (глаголи, које морамо знати да користимо у одговарајућим лицима и временима), нешто им претходи (чланови, чија се употреба учи). Други проблем: слажем се да не морате знати граматичке категорије онако како их знају они који један страни језик студирају и они који ће га предавати, али зар заиста желите да говорити неправилно, необразовано и чак бесмислено?
Није бесмислено систематично учење, није бесмислено знати граматику. Све то не значи да се језик неће проговорити. А то је једна од основних кртика које приучене (морам тако рећи) школе језика упућују свим осталим методама учења. Мој је став, надам се и већине мојох колега – да, када подучавамо, подучавамо квалитетно, учимо правилно, стварамо образоване говорнике.
Методе учења су многе, неке су превазиђене, неке се и даље користе, неке нове настају. Ипак, методологија је озбиљна наука. Има своје начине остварења и циљеве. Не може се учење језика (или било чега) тек тако импровизовати. Оно што се свакако показује као најбоље је комбиновање различитих метода, узимање најделотворнијих принципа из сваке. То је озбиљан посао, и не може се свести на „одбацивање досадне граматике“.
И да разјаснимо још само нешто: ја не радим ни у једној школи језика, не рекламирам нити своју нити било чију и није намера била да неосновано критикујем. Износим оно што ми боде очи и што ме љути и растужује у исто време. Образовање мора имати цену, и то не новчану. Дакле, мора бити на цени, мора бити озбиљна ствар, не смемо га узимато као шалу и импровизацију.
