Неке књиге те просто вуку да их изнова читаш. Има нешто у њима – не бих рекао да је то само због стила, радње, ликова, а опет и јесте због свега тога помало – нешто што ти увек враћа осмех на лице, ствара сузе у очима, пуни срце бесом и радошћу баш онако како се то дешавало када си први пут почео да листаш њене странице. Једноставно, магија је увек ту. Када сам недавно окренуо последњу страницу Блудног сина – сада већ по трећи пут, знао сам да је то један од тих романа – повратничких. Дружићемо се, још дуго.
„Тешко је било схватити те ствари. Били смо деца у најбеднијој школи, имали смо најбедније, најзатуцаније родитеље, многи међу намa су расли на огавној храни, па ипак смо појединачно били много већи од дечака из других основних школа по граду. Наша школа је била чувена. Уживали смо страхопoштовање.“
Књига говори о раном детињству и тинејџерским данима Хенрија Кинаског. Он је заправо алтер его Буковског – Блудни син може се посматрати и као својеврсна аутобиографија писца, пошто он своје личне доживљаје уграђује у причу и пружа нам, из прве руке, преглед своје младости. Бунт, страх, смех, сукоб с ауторитетима, љубав, бол, презир – све се то непрестано бори за превласт у овој причи, док наш јунак тражи своје место под сунцем, одн. док бежи од ланаца устаљеног живота, сурове стварности и норми понашања. Временски, књига је смештена у Лос Анђелес 30-их година прошлог века, пред почетак Другог светског рата, па кроз њу видимо депресију ондашњих људи и њихов тежак живот у кризним временима.
Оно што ће вас код Буковског одмах освојити нису заправо ни стил писања ни сама прича (мада вас и они, без икакве сумње, терају да књигу „гутате“), већ искреност којом дело плени.Овде нема лажног сјаја, нема двоумљења и несигурности – све је изнесено, без длаке на језику, право из душе. Читалац не може да не вереује у то што чита, не може да не проживи то што се дешава нашем јунаку. Његов бол је стваран, његове ране пеку. Његово одрастање је заправо ваше одрастање. Његово упознавање света, снови, илузије, прве батине, прве мисли о сексу смешне су и тужне управо због тога што ћете у њима видети себе. Буковски вас кроз Хенрија не упознаје само са својом прошлошћу, већ вам омогућава да се присетите и сопствене.
„Увече, за вечером, мајка је рекла: „Хенри, тако се поносим што имаш посао!“
Ћутао сам.
„Па? Зар ти није мило што имаш посао?“ упитао је отац.
„Аха.“
„’Аха’? Зар је то све што умеш да кажеш? Знаш ли ти колико ова нација има незапослених?“
„Доста, шта знам.“
„Онда треба да си захвалан.“
„Слушај, можемо ли да завршимо с тим јелом?“
„Треба да си захвалан и за то што једеш. Знаш ли ти колико кошта овај оброк?“
Одгурнуо сам тањир „Е јеби га! Не могу да једем ово!“
Устао сам и кренуо у своју собу.
„Имам добар разлог да дођем и научим те памети!“
Стао сам. „Чекам те, стари мој.“
Онда сам ушао у собу. Чекао сам. Али знао сам да неће доћи.“
Буковски пише на јединствен и врло интересантан начин – он своје ликове гради кроз реалистичне дијалоге а не кроз психолошке анализе; „костур“ његовог писања лишен је било каквог додворавања читаоцу, нема претеривања и замарајућих описа и објашњења. А опет, све је ту. Буковски успева да буде велики а да то никако не потенцира. Његова тајна лежи у једноставности.
Хенри Кинаски иде кроз живот тешким путем. Малтретиран од оца, избациван из друштва – он корача сâм, вечито на ивици, али никада не падне. Он је борац, а не, како би то Буковски рекао, сиса. Он на крају, и поред свих турбуленција и недаћа, успева да изрсате у мушкарца. Његови поступци и погледи на живот можда и нису за пример, али начин на који се он бори за своје „ја“ у џунгли Лос Анђелеса терају вас да га волите, да га разумете и да му се дивите.
„Шпил је променио руке, али се моја срећа држала. У фабрици авиона су баш тог дана поделили плате. Никада не треба уносити много новца у кућу бедника. Он може да изгуби само оно мало што има. С друге стране, математички је могуће да покупи све што си донео. Ту нема дилеме, у вези с новцем и бедником, не треба никад дозволити да се сувише приближе једно другом.“
Блудни син је само увод у сагу о Хенрију Кинаском. За све који се нису раније сретали с романима Чарлса Буковског препоручујем ово штиво као полазну станицу. Довољно је да се једном закачите за удицу овог америчког књижевника – касније ћете сами ускакти у мрежу.
И увек ћете се радо враћати његовим делима.
