Пусто турско

0

Наша држава и наш језик су петсто година били под Турцима. То је чињеница с којом је свако од нас упознат још од најранијег детињства. Међутим, тек када одрастемо, схватимо да је овај заједнички живот оставио многе утицаје на наше обичаје, храну, музику, свакодневне послове, имена и сл. Многи на те, нама заједничке ствари с Турцима, тек сада обраћају пажњу, од како су постале популарне турске сапунице. Посредством њих примећујемо разне сличности с Турцима. Некада нам се чини да се за неке ствари у које смо у потпуности били уверени да су наше – традиционалне српске, испостави  да су баш турске.

Највише сличности постоји управо у језику. Остаци турцизама присутни су и у нашем савременом, модерном језику. Турцизми се дефинишу као речи из турског језика или као оне које су преко турског дошле из арапског и персијског језика у наш, српски језик. Посебно су карактеристични за језике народа који су били под влашћу Османског царства (грчкибугарски, македонскијерменски). Многи турцизми су прихваћени у књижевном језику, неки су распрострањени само регионално и у дијалектима, док су неки потиснути из употребе. У оквиру дијалеката различитих јужнословенских језика ове речи се користе чешће или ређе; неки турцизми су архаизми, негде су у свакодневној употреби и немају замену у виду словенске речи, или је имају, али је она неприродна, негде су историзми, а негде су сасвим нестали.

Окружени смо великим бројем турцизама. Довољно је да се осврнете око себе у стану и вiдећете: џезву, убрус, олук,  авлију, башту, капију, таван, чесму, кревет, чаршав, чарапе, папуче, лампу, муштиклу, пенџер, капак, сат, торбу, шал и сл. Интересантно је да за неке од ових речи не постоје синоними српског порекла. Такав пример је турцизам џезва. Можемо описно рећи да је то посуда у којој се кува кафа или неко лонче, међутим, то није прецизан назив за овај суд. Не постоје српске речи ни за: олук, чесму, чорбу, чаршав, јастук, јорган, ћилим, боју, џеп, кутију, мајмуна, памук и многе друге.

Обратимо пажњу само на називе јела у српској кухињи. За многе од њих се мисли да су стара, традиционална српска јела. Међутим, свако ко је посетио Турску и седео у њиховом ресторану, видео је на менију: чорбу, мусаку, ајвар, бурек, ћуфте, џем, пекмез, јогурт, кајмак, ракију, дуњу, патлиџан, питу, ђевапе, (х)алву, баклаву, ратлук… Док је реч за српско омиљено јело – пасуљ, преко турског доспела из арапског језика. Јела сладимо шећером, а када слаткише не једемо кашиком, потребно је да руке перемо сапуном. Не ваља када јело постане бајато, ни када има много зејтина. Најлепше је кад је тазе.

Велики број заната, занимања, алата и просторија у којима се ради изражава се турцизмима: дућан, темељ, кула, челик, барјак, ексер, бакар, алманах, чобанин, ћускија, барака, дувар, дугме, фитиљ, кут, катанац, кутија, муштерија, мердевине, паре, ортак, пазар, сандук, одаја, куршум, топ, паша, бег, ага, делија, хајдук

За огромног човека из бајки немамо своју реч, зовемо га турцизмима џин или див. Овај мотив потиче из збирке бајки с далеког истока Хиљаду и једна ноћ, те је, посредством преношења ових прича усменим путем, дошао и до наших простора. Реч див је персијског порекла. Слично је и са (х)алом (аждајом, змајем, чудовиштем) главним негативцем наших народних бајки.

Речно острво се зове ада. Први сусед је комшија. Брату тепамо буразеру. Неки мушкарци кад остаре постану ћелави. Делови човековог тела између осталог  су и веђе (обрве), бубрези и табани. Неки људи уживају у дуванском диму, док другима он смета, па око тога често замећу кавгу. Андрић је написао ремек-дело На Дрини ћуприја. Није случајно употребио турцизам ћуприја, уместо речи мост. Прочитајте и сазнајте зашто. Јован Јовановић Змај је својој жени Ружи посветио збирку љубавне поезије Ђулићи, нажалост, после неколико година написао је и Ђулиће увеоке, јер је жена преминула. У наслову ове збирке употребио је игру речи ђул значи ружа, а то је име његове вољене.

Читав спектар различитих осећања изражава се турцизмима. Ови називи су и данас распрострањени на југу Србије – у Нишу, Врању и околини. У књижевности их је најбоље дочарао Борисав Станковић. Ово пусто турско и жал за младост осетио је свако ко је прочитао било које Станковићево дело или послушао неку босанску севдалинку. Та осећања су: севдах, карасевдах, дерт, мерак, севап и сл. Наша популарна поп група, добро позната младима, зове се Севдах бејби, док певач народне музике Харис Џиновић пева песму Муштулук.

Неке речи се данас у турском језику употребљавају у другачијем значењу у односу на употребу у словенским језицима. Основе турских речи прилагођене су словенском изговору, те добијају и словенске наставке. Присутна је и обратна појава: да се на словенску реч додаје турски наставак, на пример, у речима безобраз-лук, сељак-лук, лопов-лук

Речи које су балкански народи примили од Османлија су један од највећих показатеља доминације турске културе у односу на све словенске средњовековне културе на нашим просторима. Језик, музика, али и други елементи културе указују на вековни утицај оријента преко Османског царства на Балкану.

Коментари

коментара