Пише: Немања Глишић
Одувек сам волео кратке приче. Фасцинира ме то што се на само неколико страница може представити цео један свет, живот, стварност. Ту је почетак, али ту је одмах и крај. У таквим причама видим праву снагу уметности – простор је не може ограничити, квалитет јој не можемо измерити квантитетом. Број речи, синтагми и реченица никада неће бити фактор на основу кога ће се о неком делу судити… Приче за мене представљају књижевност у малом. Када пожелим побећи од обимности и тежине коју роман собом носи, често се окрећем њима и њиховој ненаметљивости и једноставности. Наравно, не само тада. Приче су незаобилазни део мог књижевног менија.
„Продавница тајни“ је збирка прича Дина Буцатија, италијанског новинара, писца и песника, којој се увек радо враћам. Приредио ју је Буцати лично – две године пре своје смрти сакупио је своје најбоље кратке приче и од њих сачинио ову књигу са жељом да људе упозна са својим стваралаштвом, односно да свету понуди најинтересантније од онога што је написао. А написао је много тога јер је био свестрани уметник. Иако је био врло успешан у писању романа (Татарска пустиња сматра се врло значајним остварењем), оно по чему је остао упамћен и за шта се његово име највише везује јесу приче које је стварао.
Буцатијеве приче су чудне, једноставне и понекад умеју изгледати банално. Али то је само привид који нам се намеће највише због сувопарног, новинарског стила којим одишу. Такав стил писања нимало не изненађује јер се писац поред књижевности до краја живота бавио новинарством, својим првим послом. Међутим, није потребно много да би се открило колико су Буцатијеве приче и поруке које носе дубоке и сложене, и колико у њима има симболике. Теме које аутор обрађује варирају од приче до приче – оне су нестварне, реалистичке, религијске, страшне, парадоксалне, визионарске – али је свима заједничко богатство метафора и алегорија.
Приче умеју често остати недоречене, али у томе и лежи главна снага Буцатијевог стваралаштва. Он ће вас натерати да размишљате, да се питате и да о причи мислите још дуго пошто с њом завршите. У извесној мери можемо повући паралелу између стваралаштва Кафке и Буцатија. То се најбоље огледа у приказима апсурдних ситуација које код оба писца често срећемо. У каталогу од 19 прича свака је вредна и интересантна на свој начин, али због специфичности тематике којом се баве никако не треба пропустити Седам спратова, Ипак куцају на врата, Мишеви, Нешто се десило, Ходник великог хотела. Ове приче најбоље демонстрирају моћ и једноставност Буцатијеве маште и гарантују да ћете им се враћати.
Иако направљене као компилација најбољих радова из разних периода стварања аутора, у причама се могу уочити неке универзалне идеје које се, у мањој или већој мери, константно појављу. С једне стране то је људска немоћ да се одупре налету промена; неспособност да одбранимо сопствене жеље и хтења и страх да се супротставимо вишој сили. Поред тога, у овим причама често ћемо видети приказ човека који константно нешто ишчекује, који се стално нада да ће живот донети неку велику промену. Међутим, без сопствене акције и дела, живот пролази у том бескрајном ишчекивању и једино што са собом доноси јесте крај, тј. смрт.
Ако се нисте до сада сусрели с овим мајстором кратких прича, крајње је време да то учините. Прошетајте се до себи најближе Продавнице тајни и за почетак купите само једну причу. Видећете – врло брзо вратићете се по још.
