Пише: Тања Милановић
Јуче сам на Фејсбуку видела да је неко поставио обавештење сликано у медицинској школи у Београду. Била сам одушевљена. Коначно неко да стане на пут неукусу.
Др у кући бб. – прочитајте овде.
Када сам, међутим, мало боље погледала шта заиста пише, била сам разочарана. Обузео ме је јад. Ученице би имале потпуно право да не поштују ово што се од њих тражи јер није испоштовано ни њихово познавање српскога језика. Оно што се ја питам сада, да ли у тој школи постоји професор српскога језика, лектор или било ко ко би погледао саопштење пре него што процури у јавност и залепи се на зид? Или је, пу-пу, др Нада Трифуновић професор српског језика. Није тако, није тако – шапућем у себи.
Српског или српскога – прочитајте овде.
Не кажем, можда директорка школе не воли ни са ким, нисаким или с никим (прочитајте овде) да се консултује, па је зато текст пун грешака. Оно што се намеће као питање, ако су директори с овим нивоом образовања, какви ли су тек професори који уче децу? И како деца да буду боља и како да знају да препознају праве вредности ако је директорка школе дозволила себи да се не консултује и да сама, ослањајући се на своје познавање лектуре и правописа, напише нешто што ће, ево видите, доспети до мене. Кад ме размишљање води у овом правцу, онда помислим какве ли се све неистине просипају пред ове ђаке на часовима? Како ли изгледа час на ком директорка држи предавање, а ученице је слушају полуголе? Стоп. Не могу да мислим на то.
Пре свега, желим да кажем: Директорка, свака част!
Да пређем на ствар. Текст има девет грешака. На овако малом простору. Неке су стилске, па нису толико страшне, а неке су ме удариле боксерском рукавицом посред чела. Оно што ми се свиђа је коришћење „српских наводника“. То морам да похвалим, заиста. О овом би сте или бисте смо писали у нашој е-књизи (ако нисте досад, преузмите је овде).
Грешке и објашњења
* Оно што прво боде очи и чупа косу то су велика слова. Када на вебу пишете великим словима, то је исто као да вичете. Рећи ћете да овај папир није на вебу. Свеједно је, људи. Где год да је, велика слова су нечитка, изузетно напорна за људско око и крајње непрактична. А знам да директорка виче због узвичника (грешка број 8).
0. Да је текст писан великим и малим словима, овај Правилник био би писан великим почетним словом (означава званични документ у ком је јасно прописан кодекс облачења и понашања, на пример).
1 и 2. Испред негације иде запета, а естрада нема потребе да се пише под наводницима. Али свиђа ми се, напомињем опет, што су коришћени наши наводници.
3. Најодговорних – отвори се, земљо, прогутај ме и нек ме спале на ломачи – показује заправо праву слику о степену образовања ове директорке. Океј, рећи ћете, она је доктор наука. Е зато бих на сваки факултет увела српски језик као обавезни предмет. Да ме неко пита, а не пита ме нико ништа. Треба: најодговорнијих.
4. А где је овде запета?
5. Поцепани – грешка је стилска, боље би било исцепани (намерно поцепани). Мада, кажем, питање је стила, није нека страшна грешка.
6. Мини-сукња се пише са цртицом (а не минисукња, мини сукња).
7. Прочитајте нашу е-књигу. Не би сте, него бисте.
8. Видети под *.
