Правила жаргонске метатезе

0
Фото: biography.com

Пише: Павле Ћосић

Настанак и опште напомене

У српским и хрватским говорима од давнина постоји појава извртања слогова. Међу примерима метатезе (што је стручни назив за извртање слогова) најчешће се спомиње дијалекатски облик намастир уместо манастир. Не можемо бити сигурни да је извртање слогова које се јавља у урбаним срединама почетком 20. века директно повезано с тим, али можемо претпоставити да има везе утолико што показује да су наши говори томе склони. И у Србији и у Хрватској и у Босни, ова појава се у најширим круговима назива шатровачки. Лексикографски гледано, овај термин је непрецизан, јер је шатровачки синоним за жаргон, арго, сленг. Међутим, ни метатеза није примерен назив јер овом извртању не подлежу само слогови, него и гласови унутар истог слога, о чему ће бити речи касније. Због тога би можда било боље кад би ова појава имала неки јединствен назив. Томислав Сабљак у свом „Рјечнику хрватског жаргона” бележи и назив козарац, али тај термин није познат у ширим круговима. Будући да је значење шатровачки (од циганског шатра, што је дакле у почетку означавало циганске речи које су ушле у српскохрватски) у значењу жаргон готово заборављено, у даљем тексту овај процес ћемо звати тако — шатровачки.

Занимљиво је да шатровачког нема ни у једном другом словенском језику, чак ни у назнакама. Очекивали бисмо бар неке сличности у најсроднијим јужнословенским језицима, али ни у словеначком ни у македонском нема ни трага овој појави. Чак и најраспрострањеније лексеме које су свим говорницима српског и хрватског познате, Словенцима и Македонцима су неразумљиве. Познато нам је да најсличније жаргонске метатезе има још и у француском. Тамо ова појава такође има свој јединствен назив —верлан, од l’envers што значи обрнуто, изврнуто, наопако. Будући да су правила слична, наићи ћемо и на неке истоветне случајеве. На пример, наш фонтеле (телефон) на француском је phonetelé; францускиcharclo (clochard) на нашем је шаркло. Мада, у оба случаја, помало застарели облици који полако нестају из употребе.

Шатровачки, као и верлан, није насумично обртање слогова и гласова како коме падне на памет. Постоје чврста правила. Као што је и иначе случај у језику, тих правила говорници нису свесни, али их се без грешке држе. Постоји свега неколико изузетака, али и они се могу растумачити. Распрострањеност шатровачког на територијама где се говори оно што се некад називало српскохрватским језиком разнолика је и неједнака. Најживљи је у већим урбаним срединама, највише у Београду и Сарајеву, па затим по мањим градовима у Србији и Босни. У Хрватској је доста распрострањена појава у Загребу, у целој Славонији и мање у приморским градовима и Истри. У Загорју и Црној Гори шатровачког готово да нема. Постоји само у неколико усвојених лексема. Исто важи и за крајњи југ Србије.

Основна правила и ограничења

Најопштије правило гласи: први слог пребацује се на крај речи и постаје последњи. Уз примере које касније будемо наводили, уверићемо се до које мере ово правило важи и када престаје. Дистрибуција речи у шатровачком је ограничена. Рестрикције су наметнуте из три разлога. Прво, реч која није довољно често у употреби не може бити подложна извртању, јер неће одмах бити разумљива. Исто тако, ако сама реч не означава неки појам који је недовољно везан за неки, да тако кажемо, супкултурни круг (музички, улични, затворенички, лоповски, наркомански…), неће бити погодан за „шатризацију”. Из тог разлога би сваком коме је шатровачки близак, облици *гакњи (књига) или *касли (слика) звучали тривијално или извештачено. Друго, реч која извртањем добија недовољно занимљив или тешко изговорљив облик, такође неће ући у употребу. Због тога звучник не може бити *чникзву или *никзвуч. Дакле, уколико имамо консонантску групу која доводи до двоструке могуће деобе слога, па тако и до могуће дублетне метатезе, она се најчешће неће извршити. До ње ће ипак доћи у ређим случајевима кад се ради о некој речи која је у уличном говору скоро неизбежна. На пример, чкоде (дечко), дбалфу (фудбал). Ово нас упућује на још једно правило. Шатровачка реч мора се завршавати самогласником (ово важи за именице, а осталим врстама речи позабавићемо се касније), тако да ће у ретким оваквим случајевима консонантске групе остати спојене, без изузетка. Из истог разлога, у шатровачком нема речи са више од три слога.

Трећи разлог, а то је и иначе случај кад се ради о жаргону, јесте правило презасићености. Претерано гомилање изврнутих речи води у неразумевање. Осим тога, ако би се све речи извртале, све то би престало да буде забавно и изгубило би ексклузивност. Друкчије речено, направила би се нека врста инфлације.

Именице

Дакле, ћепи (пиће), љаксе (сељак), суљпа (пасуљ), рекбу (бурек), бицеши (шибице), билде (дебил), репа (паре), тозла (злато), ћега (гаће), жасу (ужас), њасви (свиња), пачаглу (глупача), далабу (будала), пирпа (папир), тишма (од фамилијарног матиш, за математику) гицепљу (од пљугице, деминутив од пљуге — цигарете), даклу (лудак), рањесма (од смарање, што је исто релативно  нов жаргонизам за досађивање и сродне речи), тикепа (патике), зикаму (музика), бићсла (слабић), борпри (из наркоманског сленга, прибор за дрогирање), цањепу (такође наркомански израз од пуцање — интравенозно узимање дроге), чапри (од прича, али у жаргонском значењу — разговор), фићка (кафић), чуркапе (у шатровачком се односи на халуциногене печурке), дакбе (што је такође шатровачки жаргонизам, бедак може да буде депресија или нека незгодна ситуација), џари (од риџа — контролор у градском саобраћају), гено (облик гано, од нога, у једнини, готово никад се не појављује)… и да не набрајамо даље, забележених примера именица које су у релативно општој употреби има око 400 (ови подаци односе се конкретно на Београд).

Овде су побројане јер не одступају од горе наведеног правила. Приметићемо да има изузетака. Први се тиче већ наведеног примера фонтеле (а не *лефонте). Дакле, овде је задњи слог пребачен на почетак, а не обрнуто. Ово се може протумачити жељом за додатним поигравањем. Забележено је још доста сличних случајева оваквог одступања од правила, најчешће у затвореним круговима, где се намерно врши обрнута метатеза, слична као у овом примеру, али такви покушаји се нису примили у ширим круговима. На пример, римато од матори, уместо увреженог торима. Такође, поједине именице не изврћу се нужно од облика номинатива, него често и из косих падежа. Најчешће од облика акузатива, а понекад и генитива. На пример, шуфла (флаша), вугла (глава), фука (кафа), вутра (трава), цуфа (фаца), муше (шема). Прва претпоставка је да до тога долази зато што се те речи у сленгу најчешће користе у акузативу, али вероватније је да није то прави разлог. Прво, ови облици се користе овакви и у номинативу и подлежу даљој деклинацији („Од јутрос сам попио три фуке, а и даље ми се спава.”) Друго, приметно је да су све ове речи двосложне и женског рода. Облици шафла, вагла, фака, ватра, цафа не остављају довољно јасну слику да се ради о шатровачком. Звуче као неке већ постојеће речи (ватра то и јесте), а кад се изведу из акузатива постаје очигледније о чему се ради. Неке именице јављају се само у вокативу, као рецимо тебра (брате) или цома (мацо). Долазимо и до именица које термин метатеза чине неподесним за шатровачки. То су једносложне речи које настају извртањем гласова. Ево примера: кли (лик — у значењу човек), клу (лук), шке (кеш, готовина), жно (нож), рле (лер, жаргонски израз за вересију), зво (воз), шми (миш, компјутерски), жму (муж), сба (бас, тачније — зба, због једначења по звучности, али овако написано одлази у непрепознатљивост), такође и сбо, збо (бос) и сбу, збу (бус, аутобус) и кле (лек). Ова, иначе новија појава у жаргону, јер овакви и слични примери нису забележени пре деведесетих година прошлог века, производи и неке сасвим необичне облике: мгра (грам), дгра (град), пдо (доп, из енглеског допе, дрога, али у суженом значењу хероин).

Оваквих речи нема у стандардном језику. Не могу се ни написати уз помоћ расположивих правописних средстава. Недостаје нам знак за полуглас. Овде ћемо га обележити апострофом. Дакле: ‘мгра односно м’гра (користи се и једно и друго), д’гра, п’до. Овај полуглас у жаргону није непознат од раније. Рецимо, Студентски културни центар у Београду се најчешће изговара као Ск’ц (поред уобичајеног С’к’ц’).

Придеви

Придеви, као и остале врсте речи, подлежу истом основном правилу као и именице, али их разматрамо одвојено из других разлога. Рекли смо већ да се именице морају завршавати самогласником. Изузеци као што је Ћордол за Дорћол, заправо само потврђују то правило јер су забележени у литератури, али заправо нису у употреби. За придеве то правило не важи. У лоповском жаргону користи се реч декран за краден. Даље се овај придев понаша нормално као и сви придеви у нашем језику, деклинира се као и сваки други — декрана роба, декрани компјутери. Али није увек тако. Кад придев извртањем твори мало необичнији облик, или ако се завршава на самогласник, онда ће се деклинација вршити унутар већ изврнуте речи, доћи ће до унутрашње флексије, што је још једна појава које нема у стандардном језику. Од мртав се добија тавмр, а мењаће се по родовима и броју као тавамр за женски род, тавимр за множину мушког рода и тако редом. Права деклинација ипак ће изостати због превише замршених облика. То заправо значи да овакви придеви нису потпуни, а понекад се и појављују у функцији осталих падежа али се не деклинирају. Иста ова правила важе и за придеве типа торима (матори), бардо (добар — брадо је за женски род), јанпи (пијан), лавиће (ћелави),  маћадо (домаћа, најчешће се односи на домаћу музику или марихуану па је због тога примеренији облик у женском роду као основни, али каже се и маћидо за именице мушког рода), жанру (ружан — жнару је женски род).

Вероватно из ова два рестриктивна разлога, придева у шатровачком нема много. Ови наведени примери су једини које смо забележили.

Глаголи

Глаголе можемо поделити у две групе: на оне који су се метатезом прилагодили и имају инфинитиве, те подлежу конјугацији, и оне који се само оказионално јављају у неком глаголском облику. Случајеви из прве групе опет се могу поделити на две подгрупе. Глаголи типа чаприти (причати), ђасвити се или расмати (смарати, у значењу досађивати) имају унутрашњу флексију (оне нам се ђајусви, ми смо чалипри, раћесма нас сутра…), а они типа декрати (од красти, али је инфинитив изведен од трећег лица презента), имају нормалну промену као и сви глаголи у српском (они декрају, ми смо декрале, декраће итд).

У другу групу спадају глаголи који имају само један облик који је у употреби. Најчешће императив, као дајгле! (гледај!), зипа! (пази!), стипу! (пусти!), жибе! (бежи!), циба! (баци!), диви! (види!), тићу! (ћути!), мојне! (немој!); или неког облика презента: дисмр (смрди), здиба (базди), жива (важи), жела (лаже), жемо (може), шигу (гуши), жемка (кажем), ћуне (нећу), или само у изразима као деим ћери (идем ћери — ћера је кућа, али треба напоменути да је ово жаргонизам који је скоро испоао из употребе), лимпа ћику (палим кући, опет у значењу идем кући), ђидо мова (дођи ‘вамо).

Акценти

Правила акцентуације у шатровачком су врло једноставна, али нису свуда иста. У Сарајеву и у босанској варијанти уопште не важе иста правила као у Београду. Заједничко је правило да је акценат у шатровачкој речи увек на првом слогу, али је у Сарајеву то краткосилазни док је у Београду краткоузлазни. У дијалектима који немају краткоузлазни акценат, такође ће бити краткосилазни, на пример у Нишу. Од овог  правила практично нема одступања. Могућа су једино кад се намерно добија реч која већ постоји, као поменути придев маћадо (домаћа), ако се користи као именица (на пример кад замењује синтагму домаћа музика), има акценат на другом слогу — маћàдо. Или у изразу шима шимàу (маши ушима), који заправо не значи ништа. Ушло је у говор само зато што занимљиво звучи. Наравно, као и у стандардном језику, једносложне речи не могу имати узлазни акценат. Зависно од тога коју дужину је имала реч која је изврнута, иста ће остати и у изврнутој. Осим кад се ради о оним једносложним речима које имају полугласнике. Тада ће акценат увек бити кратак (дакле, краткосилазни).

Остале врсте речи и изрази

И остале врсте речи подлежу овој појави, али ређе. Има прилога типа персу (супер), или бродо (добро). Често се појављују унутар израза: на закабр (на брзака), сигде? (где си?). Забележена су и нека додатна поигравања која не подлежу понекад никаквим правилима. Настала из шаљивих разлога, често и доста неразумљива без додатног објашњења: чено пелепи (печено пиле), ша ме габри (шта ме брига), катабр наже (брката жена). Кад неки круг људи довољно овлада овом вештином, могуће су и даље бравуре. На пример, забележене су реченице: Збили су ме ра (разбили су ме, у значењу — претукли су ме) и Ова риба заго је скроз рела (Ова девојка је скроз загорела — што значи да има јаку сексуалну жељу).

Неки се поигравају и с личним именима, па се открило да су шатровачке варијанте двојице најпознатијих комичара из ере немог филма смешне колико и они сами: Личар Плинча (Чарли Чаплин) и Стерба Тонки (Бастер Китон). 
За крај још једна анегдота коју ми је испричао један другар пошто се вратио из Сарајева и која је прилично илустративна. Рекао ми је: „Тај лик толико користи шатровачки да нам је на крају уместо воздра  рекао здраво.”

Коментари

коментара