Пише: Павле Ћосић
Кад човек о нечему пише, било о чему, увек је добро да буде у контакту са својим читаоцима. Ова интеракција доприноси квалитету израза из више разлога: више глава боље мисли од једне; један мозак, сâм, не може да сагледа ни мањи део материјала од важности за једну друштвену групу.
У овом кратком уводном пасусу, без имало усиљености и нарочите намере, употребљено је чак три плеоназма. По најједноставнијој дефиницији коју дају наши речници, без изузетка, плеоназам је непотребно гомилање сувишних, истозначних речи у реченици. Распрострањено је мишљење да се самим тим ради о грешци. О томе је већ било речи на примеру „обадва“ око које се подигла прилична бура у коментарима. Да бисмо ово разјаснили, морамо поново да дефинишемо појам грешке у језику. Грешка је, макар у овом контексту, одступање од конвенције, било граматичке, било правописне. Овде нема никаквог одступања од било какве конвенције, па самим тим плеоназам не може бити грешка.
У тој, да је назовемо, народској лингвистици, најчешће се наводе примери да испред деминутива не сме да стоји придев мали, а испред аугментатива велики. На пример, „мала птичица“ или „велика људина“. Већ и најмањи осећај за логику налаже нам да у овим случајевима, који без сумње представљају плеоназам, осим гомилања сувишних (мада не и истозначних) речи, овде имамо неку врсту наглашавања, баш као и у случајевима из горепоменутог пасуса где су плеоназми довољно дискретни да их већина људи не би ни приметила.
Написали смо: „један мозак, сâм…“ или „нечему, било чему“. И ово су без сумње примери плеоназма, гомилања сувишних речи, јер ако је један мозак, он мора бити сâм, а „нечему“ и „било чему“ у овом контексту су синоними; дакле, опет представљају гомилање сувишних речи. Но питање на које бих волео да ми неко одговори врло је једноставно и гласи: „Па шта?!“
Заиста, зашто не бисмо гомилали синониме уколико нешто на стилском или семантичком нивоу тиме желимо нешто да постигнемо? Инсистирање да је то погрешно или, блаже, непримерено, јесте чисто терање мака на конац. Осим тога, доводи до беспотребних забуна. На домаћој, српској, „Википедији“ наводе се и примери за плеоназам који то уопште нису: стара баба и мала беба. Ово је сувише релативно да би се логички могло сматрати гомилањем сувишних речи, јер баба може постати и жена са 37 па и знатно мање година, а и беба може бити мања или већа, па чак и веома велика. На интернету, на једном блогу, налазимо и на толико терање мака на конац да је чак и „шапнути на уво“ плеоназам и то у контексту да се ради о нечем граматички погрешном (?!). Аутор тог блога додаје да је немогуће шапутати с раздаљине веће од два-три метра (откуд сад то?) не аргументујући, али као граматички погрешнуукидајући институцију шаптача у позоришту. Замислите да шаптач шапуће глумцима текст на уво, пратећи их у стопу на бини. На шта би то личило?
Не заборавимо да је плеоназам, између осталог, и стилска фигура. Постоји још једна, њој врло блиска стилска фигура – таутологија. Таутологија је успут и врста логичког исказа, а у традиционалној логици плеоназам и таутологија су исто. Две речи за исти појам. Даћемо две најчешће дефиниције плеоназма и таутологије као стилских фигура.
плеоназам (м) – стилска фигура у којој уметнута реч квалитативно не доприноси ништа значењу реченице у коју је уметнута.
таутологија (ф) – стилска фигура у којој се, ради истицања исказа, нижу речи истог или врло сличног значења или у којој предикат има исто значење као и објекат.
Навешћемо и типичне примере.
Плеоназам:
„Видео сам својим сопственим очима.“
„Ја, лично, мислим…“
„Водећи лидер на тржишту.“
(Звуче ли вам познато ови примери?)
Таутологија:
„Четвороношци имају четири ноге“.
„Равнодневница је дан кад дан и ноћ једнако дуго трају“.
Чак и после дефиниција и примера, видимо да је разлика између ова два појма мала. Професор Милош Ковачевић у свом раду „Таутологија и плеоназам“ (2001) показује да се ове две стилске фигуре највише примећују на семантичком и синтаксичком нивоу, док се њихова разлика највише очитава на синтаксичком.
Другим речима, отишли смо мало предалеко (ово је, иначе, строго логички гледано, исто плеоназам, јер овде реч „мало“ има значење „много“, а ту се умешала и још једна стилска фигура – еуфемизам), а и изван је делокруга дисциплине којом се ови текстови баве. Наиме, стилске фигуре су појмови из стилистике и, самим тим, књижевности. Не лингвистике. У том смислу, плеоназам строго узев, у сваком од својих значења (овде је реч „својих“ такође плеоназам) није лингвистички термин, али чак и да јесте (будући да се, на пример, његово постојање наводи у чувеној „Кембричкој енциклопецији језика“ Дејвида Кристала), дефинитивно се ради о појави, а нипошто о грешци.
Осим тога, ако бисмо инсистирали на укидању гомилања истозначних речи у реченици, маркетиншки или политички дискурс били би потпуно разоружани. Једноставно, понекад морамо понављати ствари да би их човек лакше упамтио или чак приметио. У људској природи није да сваку реч или мисао коју једном чује заувек запамти и прихвати. Уосталом, ни наука не би могла без таутологије и плеоназма. Сваки ученик или студент имао је прилике да се увери колико се лакше учи из текстова у којима се једна иста мисао или реч понавља, поготово ако се то ради на више различитих начина.
Наравоученије: Не укидајте нам плеоназме! Свакодневни живот је много компликован и сложен без њих.
