Пише: Ивана Скендеровић
Намећу се и ове недеље нека питања. Одакле и како долазе не знам. У пролазу, аутобусу, код куће, с телевизије… Ипак, битно је да их има. Где је питања, ту је дијалога, где је дијалога, ту је размишљања. Или, како би то Меша рекао, оно што сe нe можe објаснити самомe сeби, трeба говорити другомe.
Наиме, често смо говорили о томе колико треба читати књиге и зашто, којих се књига треба прво латити, шта нам оне то доносе. И долазили смо до закључака да се не чита довољно, да је то посебно проблем код омладине. Управо због тога се осећам дужном да вам испричам следеће. Лично сам чула ученика трећег разреда гимназије како каже да су га одушевиле „Сеобе“ Милоша Црњанског. Помислићете да ту нема ничег чудног, многи обожавају ту књигу. Оно што је ту необично је његово изненађење својом одушевљеношћу. И ја сада питам: како је могуће да је једно дете одушевљено, а чак бих рекла зачуђено и изненађено, што му се нека књига допада? Каква се то представа о књигама уопште ствара? Оно што је добро и охрабрујуће је чињеница да још увек има тако младих, и још млађих, који уживају у књижевности. Читају радо и много, лектиру и ван ње. Али чија је кривица што се у школама лектира (да не говоримо о осталим књигама) гледа као нешто досадно и никако вредно времена и пажње? Професора? Родитеља? Образовног система? Друштва?
Други низ питања односи се на реторику. Од Аристотелове „Реторике“ ова дисципина, вештина (назовите је како желите) битан је елемент како саме књижевности, свакако и права, али и скоро сваког сегмента живота. Реториком се служимо када не желимо да одговоримо на неко питање, реториком се служимо када желимо да суптилно откријемо истину, реториком се служимо када не знамо шта да кажемо, а морамо да говоримо. У светлу политичких дешавања у нашој земљи запитала сам се када је умеће говорења постало неуспешно средство заваравања? Говорништо је одувек могло да заведе и завара, наведе и убеди. То му је намера и намена – сетимо се античких беседа. И кад се већ њих сећамо, морамо приметити да су те беседе (и оне саме често политичке или судске) уметност, сплет реторичких фигура, логичких обрта, лексички богате и стилски обликоване. Какви су говори (никако нећу рећи беседе) политичара, какве су рекламне поруке, колико јасне, али колико празне, на махове чак и бесмислене. Говорим сада о чисто језичком аспекту, без икакве анализе ставова и циљева самих странака. Говор одаје човека! Ко је помислио онда да говор може да се заснива на подигнутом гласу и нагомиланим великим (махом страним) речима? И ко је помислио да слушаоци то неће приметити?
Трећа питање – а три је увек одговарајући број и његова симболика је вишезначна – које се наметало ових дана је ко најбоље познаје људску душу и потребе човекове. Духовници? Песници? Психијатри? Политичари? Мој глас је свакако уз писце, полазе од човека, његових страхова, радости, грехова и надања, и разлажу их и растачу до најситнијих детаља, улазе у најмање пукотине душе човекове. Ипак, то раде и духовници, у можда мало другачијем контексту. Психијатри знају све то, али и како да нам нас саме објасне. Мада, то раде и писци и духовници. И тако укруг. Дакле, ко најбоље познаје људску душу?
