Сећате ли се првог или другог разреда средње школе када смо читали Петраркин „Канцонијер”, верујући да се ради о заљубљеном песнику који пати за својом драгом? А где другде и сврстати тај пример опеване нежности него у љубавну уметничку лирику! Романтичне душе и романтичари по опредељењу поклониће громки аплауз нашем Франческу, а они склони реалности као моделу живота и уметности назваће га патетичним. А ако постоји трећа опција? Италијански песник као врсни мајстор стила, намерно нежног, романтичног и чак патетичног! Само такав могао је изазвати ефекат који столећима прати његову лирику!
Франческо Петрарка је италијански песник, рођен почетком 14. века у Арецу. Иако смо научили да га сврставамо у епоху хуманизма, то је човек рођен у јеку „средњег века”. Његово класично образовање и враћање античким текстовима заслужни су за његову титулу „претече хуманизма”. Оно што ваља да знамо о овом песнику је његова особина да тежи ка савршеном, углађеном, обликованом, хармоничном. Као што је стилски обликовао своје песме, доводећи их до савршенства, тако је обликовао и свој живот. Он је живео идеал хуманизма, живот професионалног песника, одликованог ловоровим венцом за еп „Африка”. У збирци писама „Seniles“ („У старости”) пише својим потомцима. Иако је епистола названа „Posteritati” („Потомцима”) остала незавршена, у њој можемо да видимо један сјајан али лукав ум. Наш Петрарка оставља своју идеализовану аутобиографију, бира какав жели да буде запамћен, прави уметничко дело од свог живота. Сада је, зар не, много јасније да нежни писац љубавне лирике није само нежан и несрећно заљубљен, већ и одлучан и прорачунат. И не, ово никако не треба схватити као покуду, већ као хвалу човеку који је књижевношћу обликовао живот. Уметник ствара свој живот кроз уметност!
Свакако, оно што нас највише занима је „Канцонијер”. Од авињонског јутра 6. априла 1327. године у цркви Санта Кјара, када први пут угледа Лауру, песников живот се мења. Љубав толико снажна рађа се у њему да он од тога тренутка нити живи, нити мре, нити постоји као што постоје други људи. Да ли? Петрарка цео живот пише како на италијанском, тако и на латинском, узима гласну и одлучну реч у многим друштвеним питањима тадашње неуједињене Италије, бори се за ловоров венац, ради у служби ондашњих господара, добија двоје деце…
Можда, ипак, није љубав његова велика инспирација, већ је његов велики таленат и ум генија изабрао свесно љубав за инспирацију и од ње створио једну од најбитнијих збирки песама светске књижевности.
Ова колосална (веома велика) збирка, само у целини читана, прича једну јединствену причу: песник се заљубљује, схвата грешност земаљске љубави (не заборавимо, ово јесте „средњи век”), пати због неузвраћене љубави, пати због греха који га одвраћа од пута ка Богу (не заборавимо: „средњи век”), и на крају љубав ка вољеној госпи претвара у молитву упућену Богородици. Последња песма збирке је молитвени вапај, тражење опроста. Да ли је могуће да љубав према вољеној госпи није битна колико смо у почеку мислили? Да је пут од греха, до покајања срж „Канцонијера”?
Када се ради о великим умовима, изгледа да није све како се на први поглед чини, или на други, или на трећи… Они могу много, уче нас многим стварима, терају да мислимо и промишљамо. Понешто схватимо сами, понешто прочитамо од великих критичара, али шта је све још остало да се открије? Открићемо… Ако не ми, онда то остаје нашим потомцима – posteritati.
