Пише: Тамара Матић, ученица седмог разреда ОШ Горња Варош из Земуна
Отаџбина је лирска родољубива песма, која је посебно привукла моју пажњу својом борбeно-осећајном структуром. Написана је у доба када се српски народ борио за ослобођење од вишевековне турске власти и паћеничког робовања. Она је дело епохе романтизма. Написао ју је велики српски родољуб Ђура Јакшић.
Погледајмо сâм почетак песме. Она почиње везником „и“, што говори да то, у ствари, и није њен почетак, већ само почетак дела њене бескрајне дужине. Три тачке на крају последњег стиха такође указују на то да је она бескрајна. Лирски субјекат ове песме је камен. Он симболише напаћени српски народ који је одлучан у намери да постане слободан. Он симболише целу Србију, све њене ране и сузе нанете од стране турске хладне руке. Камен је у песми оживљен стилском фигуром – персонификацијом, у коме се огледа бол и бес српског народа управо због тог бола. Српски народ је мучен пет стотина година уназад и сада је одлучио да тако више не буде ни једну годину унапред. Тај камен није леп, он је унакажен кроз све те године малтретирања. Није леп, али је снажан. Он сада подсећа на мрачне векове кроз које је Србија прошла болно, без светлих тачака, само турска црнина. Образ српски је ружан и пун ожиљака, ожиљака нанетих турским сабљама. Он је ружан али хуман. Гадите се, срећни европски народи, али не напаћених, унакажених образа српских и ожиљака, већ нечовечне турске руке. Тај камен сада расте у пирамиду. Он је сада огроман, он је највећи. Он расте од гнева настрадалих душа, њихових костију поломљених турским сабљама. Тај гнев сада кључа. Он се сакупљао ту у остацима настрадалих стотинама година.
Турској власти не само да је дошао крај већ ће бити и последица, по турски народ, на њихов рачун. Та пирамида је настала од крви дедова оних који су и данас спремни да бране Србију. Она се диже из дна – државе која је турски роб, до неба – слободне патриотске државе. А дедови данашњих јунака су себе жртвовали да би својим унуцима обезбедили дом, да би се и они једног дана борили. Од њихових костију расте пирамида, и ту је исказана стилском фигуром градација – раст фигуре од дна до неба. Тај дом, који су дедови градили својим унуцима, сада је огромни зид испред којег стоје јунаци и турска прљава и зла нога не сме крочити даље од тога. А крочи ли… Уђе ли у бесну и напаћену Србију? Из ње неће изаћи. И не само да неће изаћи већ ће мученичком смрћу умрети – много гором него што је српски народ умирао вековима. И биће Турчину, пређе ли тај бедем јасно: шта је и где је отаџбина српска!
Стих је написан у лирском десетерцу, преузетом из епске поезије. У песми још заступљена и стилска фигура алитерација – преовлађују сугласници Б, П, Г, К, Д, Т – који појачавају борбени и свечани звук у песми.
Када бих писала о овој песми онолико колико имам да кажем, ова јефтина вежбанка не би била довољна. Све у свему, тим што би њена анализа могла бити бескрајна, показује се да је и она сама бескрајна. Стих који је уједно и наслов теме и последњи стих у песми укратко препричава песму и представља њену коначну поруку, то јест представља поруку персонификованог камена, лирског субјекта ове песма и чела пирамиде српске слободе. Ова песма је бескрајна и вечна, а ја сам само једна од седам милијади људи да бих је бескрајно и вечно анализирала.
Песма која нема почетка ни краја. Оно што је права у математици, то је ова песма у српском језику.
