Огорчена сам лектуром неких књига. Огорчена сам преводима појединих филмова, песама и свега што се преводи. Још огорченија сам преводом онога што се не преводи. У Београду се прошле недеље судило господину Лектору и помислила сам да би било добро да одем на суд да чујем како ће одбранити своју част и своју професију. Чула сам само за Ханибала Лектора, стога сам мислила да није добра идеја да присуствујемо суђењу, али… Господин Лектор уопште није био онакав каквим сам га замишљала. Након што сам села у судницу, била сам затечена: господин Лектор не личи на Ханибала. Напротив, шармантан је. Сви смо добили неки папир, својеврсну уводну реч господина Лектора. Писало је (у форми писма):
Поштовани читаоци,
Прва ствар коју је требало да нам кажу на факултету је: уколико желите да будете лектор, морате много на себи да радите. Друга ствар коју је требало да нам кажу на факултету: уколико желите да будете лектор и притом сте спремни да радите на себи, будите свесни да ће надређени покушавати да вам сломе разум. Да су нам ово икад рекли, све би било другачије. Можда би Пера ипак стигао да оде у полицију.
Баш чудно, помислила сам. Уместо тога ти си, Лекторе, у полицији. Суђење је почело. У судници су седели Лектор и Уредник, шеф Лекторов.
Уредник се обратио: „Поштовани суде, тимска игра је веома моћна ствар. Тимска игра је веома моћна ствар ако сви у тиму имају исти интерес – а то је да оно што раде мора да буде најбоље. Ако циљ пак није исти свима, резултат личи на гротеску.“
Лектор га је прекинуо: „Речца пак не одваја се запетама.“ (Паметан Лектор, помислила сам.)
Судија је наставио: „Шта радите, Лекторе, када урадите ваш део посла најбоље што умете, а неко други дође и квари вам га?“
Лектор га је прекинуо: „Није ваш, него свој. Ваш може бити било чији, а свој се односи само на вас. Ту постоји велика разлика, а многи је не знају.“
Ух, ово постаје занимљиво суђење – помислила сам.
Судија је рекао: „Не знам ко је у праву, али бих волео да ми објасните како је могуће да читам славнога Томас Мана…“
Лектор је прекинуо судију: „Поштовани судија, и име и презиме се мењају по падежима. Ако ми дозволите, правилно је Томаса Мана.“
Судија је рекао: „У реду. Зашто ја читам Томаса Мана, славног нобеловца, и приметим да је неко стојао, кад чак и ја знам да је правилно написати стајао?“
Уредник је рекао: „Знате, мени је одговарало да пише стојао, морао сам да исправим у књизи. То сам урадио кришом, разуме се, јер господин Лектор много воли да паметује. И стално инсистира да име и презиме морам да мењам по падежима, а то ми се нимало не свиђа. Некако ми нарушава идентитет писца. А осим тога волим да се име и презиме пишу курзивом.“
Лектор је узвратио: „Нема потребе писати имена писаца курзивом, али не вреди – господин Уредник кад нешто зацрта, не могу да му докажем супротно.“
Судија је мудро рекао Уреднику: „Па да, господин Лектор вам није потребан јер ви све знате и сами да урадите. Он је учио толике школе и само вас збуњује.Зашто сам у истој књизи прочитао да је коњ ублажен и шта то уопште значи? Питање је за господина Лектора.“
„Часни суде“ – одговара Лектор – „покушао сам да објасним господину Уреднику да се преводилац шалио и да треба написати да је коњ укроћен.“
„Часни суде“ – рекао је Уредник – „укроћен ми је звучало сувише строго, па сам био слободан да напишем ублажен. Уосталом, гледао сам оригинални текст и тамо није било укроћен.“
То ме је подсетило на једну књигу у којој сам прочитала да су неком човеку сузе лијале (можда је тај неко мислио да глаголи лијати и долијати имају неке везе, иако први глагол нема везе са здравим разумом). Била сам у први мах спремна да започнем рат с лекторима те књиге, али сада све више увиђам да нису криви. Сигурна сам да лектор не може бити онај који напише сво време (сигурно ту неко други умеша прсте), јер сам исто тако сигурна да лектори такве ствари уче још на првој години факултета. Чак знају и да их објасне.
Суђење се наставило. Реч је поново имао Уредник: „Часни суде, молим вас да уважите моју критику. Знате, господин Лектор стално инсистира на неким запетама. Стално говори да се вокатив одваја запетама; стално говори овде мора ићи запета, овде јој није место, овде може и не мора. То је све, часни суде, компликовано за мене. Узмем текст, читам га и видим много запета. Ионако мислим да на то нико не обраћа пажњу, стога често, ђаволски тајно, обришем неку. Мислим да је добро да има највише једна запета у реченици. Ником не треба више.“
Мисли су ми одлутале. Не волим разговоре у којима свака страна оштро брани своје мишљење. А иритира ме када једна страна нема аргументе, а има моћ. Судија је дао завршну реч господину Лектору.
„Часни суде, бити Лектор не може свако. Неки људи се једноставно роде за тај посао. Кô што се неки људи роде да буду директори и не знају ништа друго да раде. Поређење је банално, али ипак мислим да се из њега могу извући поуке. Знате, факултет који сам завршио није нимало лак. На том факултету учите све науке о језику. Понекад за испит имате и 200.000 страна. Такви испити су исцрпљујући и нехумани. Али такви испити су добри како би се утврдило у коликој мери сте спремни да се борите. Понекад, знате, испит нећете положити због једне запете. Понекад, знате, испит неће положити јер не разликујете примере у којима је запета обавезна. Због тога ја, Лектор, знам зашто су запете важне. Још нешто да знате: сматрам да кривица није ничија, а опет је свачија. Немам више шта да додам.“
Судија је донео пресуду:
„Предлажем да свако ради свој део посла онако како најбоље уме. Предлажем да свако сноси одговорност за своје поступке. Желим да више никада не читам буквалне преводе – који нису у духу српскога језика, скарадне лектуре – које штете угледу господина Лектора. Из свега овога могу да закључим да за скарадне лектуре често нису криви лектори. Предлажем да се Уредник не меша Лектору у посао, осим ако Уредник није лектор. Предлажем да се нестручни људи определе за професије у којима ће се њихова нестручност ценити више него што се у данашње време цени стручност лектора (судија је ово рекао прилично гласно, не знам зашто и не знам шта му то значи). Предлажем да сви раде као један, да једни другима указују на грешке, да имају разумевања, да не уносе сопствена ‘соломонска’ решења и тиме не кваре књигу. Предлажем да интерес књиге буде увек изнад ситних интереса душа оних који не цене ничије знање (и овде је судија повисио тон, не знам зашто). Помирите се, Лекторе и Уредниче, и обећајте да ћете у будућности сарађивати и ценити знања оног другог.“
Суђење је завршено том реченицом. Сада, кад пишем овај текст, не могу да се сетим шта су Лектор и Уредник рекли на крају један другоме. Шта ви мислите?
