Пише: Павле Ћосић
Пре него што било шта прозборим за ову прилику, морам по ко зна који пут да поновим да кад употребим реч „правилно“ или „грешка“, не мислим на неком богомдано правило, нити на грешку у свемирским размерама. У оваквим текстовима ове речи се односе само на одсутпање од конвенције. А чему служи та конвенција, могло би се расправљати. Могуће да није неопходна, у шта смо могли да се уверимо, будући да је српски језик пуних 40 година постојао најнормалније без уређене правописне норме и конвенције. Неки сматрају да је то довело до повећаног броја неписмених, али ни то није истина, као што уопште није истина да је повећан број неписмених, а још мање функционално неписмених – што је политички, а не лингвистички појам. Али о томе другом приликом.
Апостроф или по новохрватском „изоставник“ још је један драматични интерпункцијски знак. Као што смо се већ уверили, има људи који верују „Правопису” као норми, а има и оних који му не верују. Дража су им сопствена правила или потпуно погрешна – која су везана за трауме из детињства у школском добу, за које неки тврде да је најбоље од колевке па до гроба.
Ево примера из важећег „Правописа”, јединих:
- Он с’ обзире здесна налијево.
- Ал’ и мене ј’ мирис овај обасуо.
- Јеси л’ купио оне књиге?
- Или купи алат, ил’ остави занат.
- Нисам ’тела д’ идем.
Видимо да апостроф служи да обележи изостављена слова, зато се на хрватском и зове „изоставник”. Још једна употреба апострофа се признаје у српском, при преузимању страних имена из матичног језика, без размака: Д’Артањан, Д’Естен, Д’Анунцио.
Као што можемо да запазимо, нигде нема примера за употребу апострофа која је убедљивонајраспрострањенија и убедљиво најнеправилнија. Наиме, професори ни у школи ни на факултетима најчешће не налазе за сходно да саопште својим ђацима да постоје крњи облици речи који постоје у стандардном говору паралелно са оним целим, те да им апостроф није потребан. Тако ћемо на интернету наићи на преко 38 милиона пута написано „к’о“, у значењу „као“, јер у говору се много чешће користи облик „ко“ него „као“, а из неких разлога огромна већина људи мисли да је „ко“ неки сасвим нестандардни облик. Вероватно само зато што постоји и облик „као“. Укратко, ту је апостроф сувишан. Неки приручници препоручују да се ту послужимо тзв. генитивним знаком, али то још више збуњује: „кô“. Нема потребе. Навешћемо још један пример из „Правописа“:
- Било је те јесени ракије ко воде.
Разуме се, језички чистунци залажу се за укидање говорног облика „ко“ у писаном облику. А истовремено се куну у правило: Пиши као што говориш.
Исто важи и за скраћене облике партиципа перфекта глагола, тзв. глаголског придева прошлог. Узмимо неки чешћи глагол, на пример – „доћи“. На интернету погрешни облик „дош’о“ појављује се чак 69 милиона пута! Пошто се ређе користи облик „дошао“, спомиње се тек нешто више од 22 милиона пута. А правилни облик „дошо“, заједно са типично интернетским обликом „досо“ (doso) (што важи и за „дос’о“), свега 1.380.000 пута. Ово важи за све облике глагола, да не буде забуне, па сад само замислите колико пута се на интернету појављује ова грешка. Иначе, облици „доша“ и „ка“, типични за икавске говоре, такође се пишу овако, без апострофа.
То и није таква катастрофа. Реч је о једној прилично бенигној грешци, која само иритира оне ретке који знају да је то грешка. Не би то било тако страшно да се апостроф није увукао на много катастрофалнија места. Сећам се рекламе за неки сок с почетка овога века кад се маркетинг још колебао између маркетиншких фирми и уобичајене ‘кућне израде’ по принципу – дај сину да он то среди, разуме се у компјутере. Тако је у готово свим недељницима неколико пута излазила реклама катастрофалног изгледа. Била је то фотографија брик-пака, сока који држи лева рука (то је вероватно рука тог сина) и пружа је неком непознатом (не види се коме јер је крупни план), а изнад пише маркетиншки слоган – парола (данас то у агенцијама зову „копи“) – на ком је писало: „С’ поштовањем.“
Пратио сам развој ове рекламе. После две или три недеље у појединим новинама овај трагикомични апостроф је скинут, док је у неким другима требало да прође месец и више дана. Дизајн-катастрофа, текст-катаклизма.
И дан-данас ћете у кореспонденцији мејлом налетети на овај облик који се не усуђујем поново да напишем. Најчешће опет у неким рекламним спам-понудама.
Ова грешка је иначе много чешћа у српском него у хрватском, што је исто тешко објаснити. Укратко, предлог „с“ у свим словенским језицима постоји и ово је његова основна варијанта. Облик „са“ у западнословенским и источнословенским језицима и не постоји. Нема га ни у словеначком. У македонском је опстао само облик „со“. Он је настао захваљујући горе поменутом Вуковом правилу: Пиши као што говориш. Тако је дошло до тога да ако реч после „с“ почиње неким непогодним сугласником да нам то прави проблем у изговору, онда додајемо то „а“, будући да полугласници у српском, барем официјелно, не постоје (касније ћемо се уверити да их ипак има, још како). На пример, испред речи које почињу на „с“, „з“, африкатама „ч“, „ћ“, „џ“, „ц“ и сл., а има разлога и да то „а“ додамо и иза звучних сугласника да то „с“ не би прешло у „з“, мада ово не мора да буде правило. Ово важи и за сугласничке групе које отежавају изговор. На пример: са птицама, са мном, са ктитором… Свеједно, иако се препоручује употреба основног облика „с“ кад год је то могуће (с тобом, с пријатељима, с девојком, с пушком…), није нерпавилно користити облик „са“, што је можда и боље јер бисмо онда много ређе наилазили на облик с’.
