Неко друго доба

0

   Данас, када помислимо на Провансу, у глави нам се рађају слике прелепих туристичких дестинација на Азурној обали, романтичног југоистока Француске, вина, одмора… Ипак, када поменете Провансу историчару књижевности, помислиће, поред већ наведеног (јер и они су људи), на славни 12. век провансалске лирике. Данас туристичка дестинација, а у средњем веку симбол сјаја и раскоши дворског живота.

   Име Прованса потиче још из доба Римског царства, када је ово била римска провинција ван Апенинског полуострва. Историјске прилике су мењале изглед живота у овом делу данашње Француске, па тако стижемо до 12. и 13. века када она представља упориште богатог и слободног живота. Удаљени од административног средишта царства и владара у Паризу Провансалци као богати велепоседници развијају један посебно разнолик начин живота. Уживају у забавама, витештву, уживају у уживању. У оваквом окружењу рађају се појмови који ће кроз векове утицати на целокупну европску књижевност. Ово је доба витезова, госпи, поезије и љубави.

   У друштвеном уређењу две главне улоге играли су сениор и вазал. Сениор је био господар замка и то је увек био прворођени син, док су остали махом постајали вазали или витезови (прворођена ћерка је добијала мираз, остале су одлазиле у манастир). Вазали су били припадници властеле који се обавезују да ће бринути о господаревом поседу и војсци, а заузврат добијају имање и заштиту господара. Ово је озваничавано својеврсним склапањем уговора, који се називао инвеститура. Овај чин је био праћен церемонијом у којој вазал свечано прима прстен од сениора као симбол склопљеног уговора. Као саставни део ове церемоније јавља се и удварање госпи. Госпа је била господарица замка, жена сениора, а вазал је био дужан да јој овим удварањем ода почаст. А како се другачије удварати него поезијом (барем у средњем веку)?

   Овако се поезија развија и постаје све више распрострањена. Песници узимају песниковање за занимање и називају се трубадурима. Пишу поезију зарад поезије, пишу поезију која исказује њихова лична осећања, страсти и жеље. Основна тема је љубав, али не љубав усмерена ка било којој жени, већ само ка госпи.  Њој песник служи као што вазал служи свом господару, и из овога се рађа оно што се у књижевности назива „феудалном метафором”. Љубав која се развија према госпи је fin’ amors – савршена љубав.

   Каква је ова госпа, и каква је та љубав која касније вековима бива упориште многих песничких остварења? Госпа је, достојна песме, морала бити племенита, плава, витког тела и белог тена. Госпа, као мотив у поезији, остаје овако нежна, крхка и светла (оваква и никаква другачија!) све до барока. Ово је госпа (не жена!) која се воли, због које се пати, чији се идентитет крије суптилно тако да само она зна да се песник баш њој обраћа. Њена обележја и иницијали се носе на штиту, опет дискретно и полускривено. Управо овде настаје систем мотива који се уз варијације одржава вековима у песничкој традицији.

   Песници Гилхелм IX из Аквитаније, Маркабри, Арно Данијел, Бертран де Борн пишу о једној посебној врсти љубави, о „дворској љубави” (amor cortese). Овај појам уводи писац трактата „De amore” („О љубави”) Андре Шаплен (или Andreas Capellanus у латинској верзији имена). Овај трактат, написан крајем 12. века, црква чак ставља на Индекс забрањених књига – Index librorum prohibitorum. Шаплен разматра настанак љубави, покушава да одговори на питање шта је она, као и да установи правила љубавног понашања.

   Морамо се запитати зашто је та његова „дворска љубав” тако посебна. Ево како је он објашњава! Посебна је јер је племенита и оплемењујућа. Не може волети онај ко нема чисто срце. Посебна је јер се рађа једино ван брака. Брак је из интереса, а интерес и љубав не иду заједно. Љубав, да би била права, мора бити скривена од свих, витез никада не открива своју госпу (како (не)згодно за витеза!). Само по себи љубавно осећање може бити и болно и мучно, али је увек узвишено и племенито. Љубав се у витезу развија зато што је његова госпа најбоља: по лепоти, по интелекту, по духу, по моралу… (савршена жена?). И на крају, Шаплен тврди да онај ко је вољен не може да не воли.

   Драги моји, ово је зачетак љубавне поезије! Ово је љубав о којој су они певали, и она на којој се заснива сва потоња италијанска љубавна лирика, као и велики део европске. А да ли су ово само уметнички уобличена разматрања о љубави, или понешто можемо пронаћи у стварности, њиховој, а можда и нашој… То су већ неке друге, и дуге, приче.

Коментари

коментара